MIHAILO MEDENICA: Suživot u Crnoj Gori, zaboraviću da su moji preci klali, ako ti, Srbine, zaboraviš da su tvoji preci poklani?
Da je moj narod, srpski, drugima činio što su mom narodu činili drugi – preziro bih sebe što mi je svaki korak kroz reku krvi nevinih, no to za druge ne važi…
Evo su se drugi, ko besni psi, ostrvili na crkvu u Rožajama jer je, avaj, delom oslikana motivima gde Osmanlije stoje s isukanim dimiskijama nad kolevkom, nad majkom, staricom, đedom…
Oslikana istinom, stravičnom i bolnom.
Takve su, nažalost, istine roda mog, pa opet se diglo kuso i repato da svedoči kako Srbin ima prava na sećanje onoliko koliko drugima ne smeta u zaboravu!
Da se premala, da se zatvori, da se ruši… šta god samo da istine nema na zidovima zarad multietičnosti, koja vazda isto znači: ja ću da zaboravim da su moji preci klali, ako ti, Srbine, zaboraviš da su tvoji preci poklani!
Divan je taj suživot u kojem ljubavi ima dok Srbin ćuti; dok ne pita gde su mu grobovi; dok mu za ogrev seku šume u kojima su mu đed, prađed, nejač…povešani; dok su jame i vrtače zapravo bunari iz kojih nikako od silnih kostiju da provri voda; dok u potaji nasleđuje crninu, dok na slavi gosti one što su ga juče raspeli razdrobili pod ikonom…
Vazda zarad mira u kući Srbin nema mira!
Zarad mira u kući su spaljivane srpske kuće pa prećutkivane!
Zarad mira u kući Srbin je imao više crkvišta nego crkava!
Zarad mira u kući srpski jezik su počeli da ne razumeju oni koji su njime progovrili!
Golim su rukama udavili ćirilicu oni što su se njome u ljude upisali!
Zarad mira u kući Srbin je bio beskućnik na svojemu, nadničar u otkosima svojih livada, sluga za trpezom prađedova, namernik na zadušnicama…
Dokle će to za Srbina biti mira samo u nemiru?!
Istine onoliko koliko laži drugih mogu da podnesu?!
Dokad će to srpska suza biti samo kaplja, a svačija drugo reka čitava?!
Ne može mir u kući vazda biti prećutana istina da je ispod svežeg kreča skorele krvi Srbinove, ne može!
Ne može se Srbin doveka izvinjavati što je previše živ za vaš ukus!
Nije multietičnost gde šargije pevaju a gusle svezane u lance – ćute!
Nije suživot gde Srbin ćuti da je žrtva kako se dželat ne bi sećao loše!
Ponavljam: da je moj narod, srpski, drugima činio što su mom narodu činili drugi- preziro bih sebe što mi je svaki korak kroz reku krvi nevinih, no to za druge ne važi…
Mihailo Medenica