Poslednjih nekoliko godina američko društvo, a sve više i društva svih zapadnih zemalja karakteriše pojava i uspon jedne nove kulture koju širi ekstremna levica. Ne radi se ni o subkulturi, ni o kontrakulturi, već o kulturi koju propagiraju i podržavaju globalistički establišmenti tih zemalja, naročito u SAD i Kanadi, ali i u Velikoj Britaniji, Holandiji, skandinavskim zemljama, dok je ista u drugim zemljama EU naišla na koliko-toliko delotvoran otpor. Radi se o tzv. „Woke“ (Vouk) kulturi, ili kako je neki nazivaju, umanjujući njen značaj i uticaj, o Woke kultu.
U ovom tekstu ćemo se pozabaviti osnovnim odlikama savremene Woke kulture, vrednostima koje zastupa, metodama širenja i društvenog delovanja, kao i o kontroverzama, ali i potencijalima njenog daljeg razvoja u svetu. Sve što ćemo navesti, plod je istraživanja sadržaja o Woke kulturi na društvenim mrežama, kao i sadržaja relevantnih naučnih radova i internet sajtova i portala, kako poklonika, tako i protivnika Woke kulture u SAD, EU i u svetu.
Woke pogled na religiju
Wokisti se, samo deklarativno, negativno odnose prema svakoj religiji, ali ne i prema subreligijskoj spiritualnosti, koja je osnova rađanja mnogobrojnih savremenih kultova i sekti. Ipak, u praksi, njihov anti-teizam, odnosno bogoborstvo, nije u apsolutnom izrazu. Postoje religije, poput istočnjačkih, prema kojima je Woke kultura tolerantna. Takođe, Woke se prema Islamu odnosi ne samo tolerantno, nego i zaštitnički, promovišući širenje muslimanske vere u SAD i Zapadnoj Evropi. Pri tome hipokritički izostavljaju iz sopstvenog ekstremnog “ljudskopravaškog” i feminističkog diskursa položaj žena u nekim patrijarhalnim islamskim zajednicama, odnosno pitanja ljudskih prava u šerijatskim islamskim državama. To se možda može posmatrati kroz već navedeni anti-tradicionalizam Woke pokreta, koji bi verovatno na ovaj način pokušao samo da naruši tradicionalnu dominaciju hrišćanskih crkava i zajednica na Zapadu.
Jedan od glavnih protivnika Woke kulture je samo hrišćanstvo (pogotovu njegovi izvorniji oblici), koje se jedino percepira kao religija “koja je kroz istoriju čovečanstvu nanela mnogo zla i u čije ime su (za razliku od drugih religija?!) počinjeni mnogi zločini, koje je izraz ženske subordinacije patrijarhalnim porodičnim odnosima i monopolom roditelja na psihički, duhovni, društveni, seksualni i drugi razvoj, vaspitanje i obrazovanje dece.” Sve što smo naveli Woke pokret ne čini samo antihrišćanskim, već i protivporodičnim, što je i savremeno ishodište davnašnje sociološke teorije da je pojedinac (a ne porodica) osnovna ćelija društva. Pritisci Woke pokreta doveli su do toga da se određene, uglavnom manje i “savremenije” hrišćanske zajednice u SAD, ali i u nekim evropskim državama (poput Švedske) opredeljuju za usklađivanje svojih dvomilenijumskih dogmi sa savremenim zahtevima ekstremne levice, prvenstveno u rukopolaganju ženskog sveštenstva, ali i u verskoj promociji “bračnih” zajednica različitih seksualnih i “rodnih” manjina, njihovim zastupanjem u javnom diskursu i promocijom njihovih društvenih zahteva i imperativa. Mora se napomenuti da na zahteve savremene globalističke ekstremne levice nije ostala ni gluva, ni nezainteresovana i rimska Sveta Stolica.
Depopulacione ideje Woke kulta
Jedan od osnovnih ideoloških pravaca koji temelji savremeni Woke kult u njegovoj osnovi je promocija LGBTQ+ vrednosti i teorija dženderizma. Pri tome se od države i društva zahteva ne samo prihvatanje postojanja seksualnih manjina kao konstitutivne skupine, ne traži se samo njihovo pravo na osnivanje braka i usvajanje dece koju su rodili pripadnici tradicionalnih emotivnih, seksualnih i porodičnih zajednica, već mnogo više od toga. LGBTQ+ populacija zbog svojih seksualnih preferencija, uverenja ili urođenih osobina, načina života i izgradnje životnih zajednica, najčešće nije u mogućnosti da rađa decu, stoga se njihova brojnost može popraviti samo davanjem mogućnosti da usvajaju decu iz tradicionalnih emotivnih zajednica, kao i mogućnosti da tu, ali i svu drugu decu indoktrinišu i vaspitavaju u LGBTQ+ duhu na nacionalnom nivou, u svim vaspitnim i obrazovnim ustanovama (bez obzira na uzrast dece), bez dozvole, a vrlo često i bez znanja njihovih bioloških roditelja ili staratelja.
Pored insistiranja na uvođenju sugestivne rodne i LGBTQ+ nastave za decu čak i predškolskog uzrasta, Woke kult ide i dalje sa svojim zahtevima – da se zakonski omogući maloletnoj deci da sami, bez dozvole roditelja, odluče o sprovođenju operacije “promene pola”, ali i o eutanazijskom “asistiranom samoubistvu”. Ne ulazeći u pitanja dečije zrelosti i sposobnosti da shvate posledice ovakvih odluka, treba istaći da se na ovaj način muške jedinke samo feminizuju, a ženske maskulinizuju, bez faktičke promene pola, jer njihovo genitalno sakaćenje dovodi samo do njihove reproduktivne sterilizacije, koja će, pored posledica na životni, mentalni i psihički razvoj mlade jedinke, imati i kolektivne posledice u demografiji. Sve su glasniji zahtevi pripadnika Woke kulta iz redova državne administracije SAD i drugih zapadnih zemalja da se mora uvesti obavezujući tretman dece hormonalnim medikamentima koji blokiraju pubertetski razvoj, do punoletstva, navodno da bi, kada se dete opunoleti, samo odlučilo koji pol će izabrati, ne vodeći pri tome računa o posledicama koje bi ovakav tretman imao na fizički, ali i mentalni razvoj mlade jedinke.
Pri svim navedenim zahtevima, Woke pokret se poziva na “naučne dokaze” rodnih studija, što je u ogromnoj meri pseudonauka, koja nije zasnovana na biološkim činjenicama (poput postojanja samo dve vrste hromozoma – muških i ženskih), već na ideološko-propagandnim konstruktima.
Promocija “seksualnih sloboda” i revizija međupolnih odnosa Woke kulta
Nasleđe Hipi pokreta iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, “seksualne revolucije” koju je isti pokrenuo, kao i radikalni oblici feminizma koji su se razvijali na marginama marksističke misli i prakse, dali su osnovu za stvaranje “feminizma četvrtog talasa”, kao i aktuelne poglede Woke pokreta prema muško-ženskim odnosima i seksualnom zdravlju.
Iako sam feminizam četvrtog talasa podstiče “osnaživanje žena” po modelu “isti posao – ista plata”, njegovo tumačenje u Woke smislu, koji kao što smo naveli, insistira na prenaglašavanju i preterivanju do apsurda, je taj da “muškarci treba da budu u potpunosti ženama podređeni” jer “muškarci ženama, zapravo, nisu ni potrebni”. Pri tome Woke aktivisti gube iz vida da svi oni žive u zgradama koje su sazidali muškarci, da energiju koju svakoga dana koriste proizvode skoro u potpunosti muškarci pa i da im fizičku i ličnu bezbednost efektivno pružaju prevashodno muškarci iz organa reda i mira, da ne nabrajamo dalje. Deklarativna ravnopravnost, a u praksi nadređenost muškarcima se iziskuje iz same činjenice ženskog identiteta, ali ne iz njihovih ličnih i profesionalnih sposobnosti i realnog društvenog doprinosa. O imperativima percepiranog ličnog identiteta u Woke pokretu će biti reči kasnije.
Woke pokret otvoreno promoviše promiskuitet, bez osvrta na zdravstvene rizike (sticanja polnih bolesti pa i steriliteta), koje isti nosi. Insistira na tome da “bodycount” (brojanje tela) odnosno brojanje seksualnih partnera ne treba da bude bitan faktor pri odabiru životnog partnera i osuđuje svako muško izbegavanje intimizacije sa ženama koje se ovakvih navika drže. Uz to, ističe se da “zaposlenoj ženi i ne treba muškarac”, da muški partneri moraju da se obuče da podnose (“to handle”) sve ženske zahteve i da muškarci nemaju pravo na bilo kakve normative u odnosu na žene. To je i u sadašnjoj praksi vrlo rasprostranjeno, npr. da deca razvedenih sudski “po defaultu” pripadaju majci. Zanimljiv je podatak da je u američkim kaznionicama 83% muške populacije bila deca koja su posle razvoda dodeljena majci, dok je samo 17% zatvorenika iz porodica koje nisu okončane razvodom.
Treba i istaći da se među svim promovisanim “seksualnim slobodama” koje se razvijaju u javnom diskursu od članova Woke pokreta našla i legitimizacija pedofilije insistiranjem na nazivanju pedofila društveno prihvatljivijim terminom, skraćeno MAP “minor attracted person” (osoba koju privlače maloletna lica) i da Woke pokret želi da MAP istakne kao normalnu seksualnu orijentaciju, navodno, ukoliko se za seksualni čin obezbedi “pristanak” druge strane, odnosno deteta. Indikativno je iz svega navedenog da Woke pokret želi da otrgne decu iz direktne nadležnosti roditelja i stavi ih u potpunosti na raspolaganje odlukama krajnje ideologizovanog establišmenta globalističke države. Generalno, deca se masovnom indoktrinacijom u obrazovnim i vaspitnim institucijama seksualizuju, lišavajući ih tako nevinosti detinjstva, dok se njihovi roditelji od strane samozvanih “stručnjaka” uveravaju u to da deca treba da razvijaju svoju seksualnost i da imaju svoj seksualni život.
Najzad, valja i pomenuti i da se u Woke diskursu, koji se etablirao u javnosti i administrativnim odlukama u SAD i mnogim zapadnim zemljama, sam pojam žene zamaglio i postao nejasan. U cilju inkluzije transrodnih osoba u žensku populaciju i davanja jednakih prava transrodnima, lansirana je još jedna, naravno, pseudonaučna definicija same žene: “Žena je svako ko se oseća kao žena.”, pri tome zanemarujući naučno-metodološki postulat da se nijedan pojam ne može definisati samim sobom. Potonje je dovelo do već notorne pojave izuzetnih uspeha sasvim osrednjih sportista muškaraca koji se izjašnjavaju kao žene, u kategorijama ženskih sportova.
Woke rasizam prema belcima i Woke auto-rasizam
Zanemarujući činjenicu da su svojevremeno, u 19. veku svega oko 1,7% belačke populacije u SAD bili robovlasnici, u aktuelnom Woke diskursu se insistira na tome da se robovlasnička i tlačiteljska etiketa prilepi svim pripadnicima bele rase. Takođe, opravdava se svaki zločin iz mržnje - ubistvo, silovanje, nasilje bilo koje vrste, kao i uništavanje imovine belaca od strane pripadnika bilo koje druge, a naročito crne rase, navodima da su takvi zločini zaslužena kazna za zločine koje su počinili neki drugi belci u nekom drugom vremenu. Stoga se među optuženom belačkom populacijom i javila replika: „Ja nisam nikada bio vlasnik robova, a ti nisi nikada brao pamuk!“
Najzanimljiviji su auto-rasistički ispadi, kojih je najviše, jer je pripadnika Woke kulta najviše upravo u redovima belačke populacije. Tu je prisutan čitav spektar autodestruktivnih apela, od bezazlenog „posipanja pepelom“ zbog zločina nekih drugih sa kojima Woke aktivisti, sasvim slučajno, dele istu boju kože, do pozivanja na sopstveno silovanje, što nije redak slučaj. Trenutno su najaktuelnije ideje da belačko stanovništvo SAD mora da plaća novčane reparacije crnačkom stanovništvu zbog istorijskog tlačenja, kao i zamisao da bi se belcima moralo ograničiti rađanje na samo jedno dete po paru roditelja.
„Kultura otkazivanja“ („Cancel culture“)
Kultura otkazivanja je najmoćnije oružje Woke kulta. To je jedan savremeni, informatičkim sredstvima, internetom, društvenim mrežama, kao i centralizovanim globalističkim medijima ojačan oblik ostrakizma. Woke kult, preko svih svojih aktivista i ljudi od uticaja u državnoj, medijskoj, ali i administraciji najvećih društvenih mreža izopštava sve sadržaje, izjave, snimke, tekstove, mišljenja, intervjue, proteste, skupove pa i samu pojavu svih onih individualnih i grupnih činilaca koji se, ne nužno protive i suprotstavljaju globalističkoj Woke kulturi, već i ako je nedovoljno simpatišu. Bukvalno se izopštavaju iz javnog života čitave društvene grupe, bile one i većinske, i ne dozvoljava im se učešće u javnom diskursu, iz jednog jednostavnog i praktičnog razloga – Woke kult ne želi da ga iko javno kritikuje, proziva ili izaziva na ukrštanje stavova činjenicama i egzaktnim naučnim argumentima.
Na ovaj način se neistomišljenicima ukidaju prava na slobodno izražavanje, ali se guši i sloboda medija, što je flagrantno kršenje ustavom zagarantovanih prava. Svaki od navedenih medija, ali i društvenih mreža u SAD i EU, ima čitavu strukturu cenzora koji brišu svaki sadržaj koji ne odgovara Woke narativu. I mnogo domaćih korisnika mreže Facebook se žali na svakovrsnu cenzuru, brisanje objavljenih sadržaja i sankcije poput višednevnog blokiranja naloga društvenih mreža, što ima za cilj proizvodnju, prema mišljenju mnogih novinara, najgoreg oblika cenzure – autocenzure.
Što se tiče pojedinaca koji su „otkazani“, moramo naglasiti da je jasno da se za takve osobe završava svaki javni život i javni nastup. Štaviše, mnogi izgube posao ili mogućnost da ga nađu. Sve žrtve kulture otkazivanja prolaze kroz svakovrsni verbalni, ali katkad i fizički „topli zec“ u javnosti, gde god da se pojave bivaju napadani, vređani, omalovažavani, doživljavaju pozive na sopstveni fizički izgon, zatvorsku kaznu ili, čak, ubistvo, što je najbliže pojmu savremenog linča. Kultura otkazivanja koju forsira Woke kult je etabliranje svojevrsnog „socijalnog ubistva“ svih svojih ideoloških protivnika.
Zastrašujuće je što se u prestižnim visokoškolskim ustanovama na zapadu (kao npr. London School of Economics), među redovnim profesorima nalaze i oni koji u „naučnim“ časopisima objavljuju čitave (pseudo)naučne radove koji, ne samo da opravdavaju ovakav oblik ostrakizma, gušenja slobode medija i slobode izražavanja svojih ideoloških protivnika, već i pozivaju na pooštravanje Kulture otkazivanja pod izgovorom da „za fašiste i protivnike demokratije ne sme biti ni demokratije, ni njenih dobara.“
Ne sme se zanemariti uticaj ovakvih gromoglasnih poziva na linč na nadležne sudove i pravosudne institucije od strane Woke aktivista. Priznali mi to ili ne, (prividna) jednoglasnost javnog mnenja u savremenom dobu, pogotovu na Zapadu, vrši presudan uticaj na sudske odluke. Kao što bi rekao jedan od najuticajnijih modernih društvenih mislilaca i kritičara devijantnih pojava u američkom društvu, Džordž Karlin: „Nikada ne potcenjujte moć glupih ljudi u velikim grupama!“
Wokizam i „Zelena agenda“
Jedan od glavnih imperativa na kome insistira Woke kultura je i „Zelena agenda“, insistiranje i pretpostavljanje „ekološke“ svesti svim drugim vrednostima pa i samom humanizmu, u koji se pripadnici Woke kulta zaklinju. Pretpostavka koja se uzima kao nepobitna činjenica, kao dogma koja se ne sme preispitivati i dovoditi u pitanje je da globalna emisija ugljendioksida ljudskom aktivnošću dovodi do klimatskih promena i globalnog zagrevanja, što će dovesti do otapanja polarnog leda i podizanja nivoa svetskih mora i okeana za nekoliko desetina metara, što bi potopilo veći deo najnaseljenijih zemljanih površina na našoj planeti. Svako ko ovu dogmu dovede u pitanje je optužen da je „Climate denier“ (neko ko poriče ljudskom aktivnošću izazvane klimatske promene, kao optužba paralelna „Holocaust denier-u“, odnosno nekome toliko gnusnom da poriče Holokaust). Ovakvom narativu, osim Woke aktivista, u velikoj meri doprinosi i propaganda koja se gotovo svakog dana može čuti u meteorološkim prilozima globalizovanih medija.
Nesporno je da zagađenje ljudskom aktivnošću uništava kvalitet životne sredine, pri tome posebno emisija otpadnih metala i plastike u poljoprivredno zemljište i okeane, samom njihovom otrovnošću koja stvara jalovost razvoja života, biljaka i životinja. Međutim, kako onda objasniti činjenicu da se u razvijenijim svetskim plastenicima koriste generatori ugljendioksida radi pospešivanja rasta biljaka? Kako objasniti činjenicu da se otapanjem leda u čaši sa vodom nivo vode nikada ne popne, odnosno, čaša se ne prelije? Kako objasniti činjenicu da se, upoređujući fotografije obala u različitim delovima sveta od pre 100 godina i danas uočava da se nivo vode nimalo nije popeo? Kako objasniti činjenicu da su najveći propagatori Zelene agende među američkim političarima i vlasnici najvećih i najvrednijih (višemilionskih) poseda i nekretnina na obalama svetskih mora i okeana? Kako objasniti činjenicu da se hiljade vodećih stručnjaka klimatologije, koji se protive ovakvoj teoriji, širom sveta već deceniju cenzurišu i udaljavaju iz bilo kog javnog diskursa na globalističkim medijima i iz bilo koje argumentovane i naučnim činjenicama potkovane javne rasprave? Kako objasniti činjenicu da je količina ugljendioksida koju izbaci samo jedna vulkanska erupcija prevazilazi svu emisiju ugljendioksida proizvedenu ljudskim delovanjem za godinu dana? Zašto niko ne pominje Milutina Milankovića i njegove cikluse, koji su odlika same planete Zemlje i njene fizike i koji najbolje objašnjavaju ovakve periodične klimatske promene? Ova i slična pitanja nećete videti na ekranima vodećih svetskih medija.
Međutim, videćete jednog od najviđenijih svetskih Woke ekoloških aktivista – mladu Šveđanku Gretu Tunberg, poznatu po svom tipično Woke pitanju: „Kako se usuđuješ?“, koje dotična zagrmi svakome ko preispituje njen narativ. Simptomatično je da se narečena nimalo nije potresla zbog nedavne ekološke katastrofe u američkoj državi Ohajo. Možda da ne bi „stajala na žulj“ resornim funkcionerima SAD, koji su takođe iz Woke pokreta?! Greta je, zapravo, samo glasnogovornik Zelene agende i verovatno je da ni ona sama nije pisac sopstvenih izlaganja. A ono za šta se Woke eko-aktivisti zalažu su sledeća rešenja:
Pre svega, praćenje „ugljeničnog otiska“ svakog pojedinca, svake kompanije i svake države u svetu, i razrezivanje poreza na emisiju ugljendioksida. Bukvalno, treba plaćati porez zato što dišete! Nije jasno, pak, kako će fiskalizacija proizvoda ljudskih fizioloških funkcija i upotrebe fosilnih goriva zaustaviti globalno zagrevanje.
Još jedno ponuđeno rešenje je napuštanje korišćenja fosilnih goriva i prelazak na električna vozila. Da, upravo na vozila sazdana od notornog litijuma, vozila čije punjenje energijom moraju obavljati prvenstveno termoelektrane na ugalj, kao i nuklearne elektrane, koje sa sobom nose neke nezamislive rizike (čitaj: Černobilj, Fukušima). Alternativna rešenja za generisanje struje, poput vetrenjača su, prema mišljenjima mnogih nezavisnih stručnjaka, preskupa i nepraktična što se izgradnje, instalacije i održavanja tiče, dok sunčani kolektori najčešće neopravdano zauzimaju poljoprivredno zemljište i imaju kratak rok rentabilnosti sopstvenih kapaciteta. Možda je ipak bolje konsultovati proverenu nauku i otvoriti necenzurisanu javnu debatu na ovu temu.
Nastaviće se
Kurir.rs/Milan M. Babić