Nije nam samo iskustvo palanačko, kako svojedobno napisa Konstantinović, nego nam je i politika palanačka. Pre nego što zađemo u sitnija crevca, valja napomenuti da palanka nije malo mesto ili mala terotorija, nego stanje duha, način razmišljanja. Niko, recimo, neće pomisliti da je Atina iz takozvanog klasičnog doba - iako je brojala oko 30.000 stanovnika - bila palanka.
Glavna osobina palanačkog stanja duha - a ujedno i jedan od najstarijih srpskih zanata - jeste pravljenje računa bez krčmara, obavezno praćeno grdnim ibretenijem i negodovanjem u situacijama kad se pojavi krčmar i ispostavi pravi račun. To je stara priča, proverljiva u birtijama na Ibarskoj magistrali. Račundžije bez krčmara bi da plate manje nego što su naručili, sa druge strane svaki krčmar gleda da naplati više nego što je poslužio.
Druga glavna osobina palanačkog duha je čvrstina ubeđenja da pravila koja važe unutar palanačkih atara važe i u ostatku sveta. Što uopšte nije slučaj. Glavni zakon palanke je da su „zakoni za protivnici“, što je često i u ostatku sveta slučaj, s tim što u ostatku sveta zakone piše (i primenjuje) onaj ko ima najviše para i najviše tenkovskih divizija.
Takav poredak stvari koji se povlači od nastanka država i koji će se odužiti do njihovog nestanka izvor je stravičnih frustracija za srpske palanačke umove, koji se čudom ne mogu načuditi kako to da - kad naprave neki račun bez krčmara - međunarodno pravo „za nas“ ne važi. U tome i jeste caka. Kao što su u palanačkom pravu „zakoni za protivnici“, tako su u međunarodnom pravu „zakoni za moćnici“.
Međunarodno pravo jeste natrulo i puno rupa, ali su i unutardržavna prava takva. Pisac hoće da kaže da puko postojanje krivičnog prava ne sprečava izvršenje krivičnh dela, nego ta dela - ako savata počinioca - kažnjava. Interesna stvar. Iskustvo me je podučilo da pod udar licemerja međunarodnog prava po pravilu dolaze državice u kojima su „zakoni za protivnici“.
Narodski rečeno: moćnici državice često odalame po pičci. Posle bude kuku lele, koga ne bi bilo kad bi se palanački um vinuo do poznanija relativnosti prava, pogotovo međunarodnog. Takozvane velike sile imaju veliku silu, a tu silu imaju zato što je neprestano primenjuju. Velika sila koja ne bi demonstrirala i neprestano uvećavala veliku silu - i bez prestanka pokušavala da nadmaši konkurentsku veliku silu - ubrzo bi se pretvorila u malu silu, kao što bi se ekonomski moćnik, ukoliko ne bi ispoljavao ekonomsku moć, stavljao do znanja da je bogat i nastojao da nadmaši konkurenciju, ubrzo pretvorio u siromaška.
Na drugoj strani, male sile koje pokušavaju da glumataju velike sile i koje prave račune bez krčmara često postaju žrtve „meke moći“ velikih sila, koje preko grbače malih sila nameravaju da smanje silu konkurentske velike sile. Kako se onomad saglasismo: meka moć je kao meki qwrz. Našu današnju kolumnu iz nejasnih razloga posvećujem spoljnom popečitelju Ivici Dačiću.