U slučaju mlade glumice Mine Sovtić život je tako posložio stvari da trenutno uživa na svim njegovim poljima. Opčinjena prvim danima majčinstva, ne mora da brine o poslu jer je minulim radom sebi obezbedila zadovoljstvo. Tek što se završilo emitovanje serija "Beležnica profesora Miškovića" i "Ubice mog oca", gledamo je u misteriji "Dug moru".
Svaka od ove tri različite uloge na jednak način otkriva po novi deo mozaika dramskog karaktera koji čini ovu umetnicu, dok joj se u nekima, poput "Beležnice", poslovni put ukrstio s karijerom njene majke, čuvene glumice Anice Dobre. Odrastanje uz nju značilo joj je, pored spokojnog detinjstva, i kao savršena baza za profesiju u kojoj je uspela da dokaže svoju autentičnost. U prilog tome govore brojne role pred kamerom, među kojima su i one u "Korenima", "Žigosanima u reketu", "Crnoj svadbi", "Besi"...
Završilo se emitovanje šeste sezone "Ubica mog oca". Kako vam je sada delovala serija u kojoj ste pre sedam godina debitovali na televiziji?
- Veoma je zanimljivo kada se posle nekog vremena vratiš istom poslu, pa zapravo razmisliš šta se sve promenilo od prethodnog rada na njemu. Kada su počele "Ubice", bila sam student prve godine, još nisam radila u pozorištu i spremala sam ispite. Moj lik na početku nije imao mnogo prostora, pa mogu da kažem da sam ga tek sada napravila. Serija je toliko gledana da se razvila u nešto što niko nije očekivao. Svaka sezona ima svoju temu, a ova šesta bavila se problemom zavisnosti od kocke, što nam je svima poznato, makar iz okoline.
Koliko je glumac bolji što je zreliji ili ima draži i u tome kada bez mnogo životnog iskustva gradi lik?
- U inostranstvu retko primaju studente glume mlađe od 20 godina jer smatraju da su životno iskustvo, kao i zrelost, vitalni da bi neko mogao da se bavi ovim poslom. Donekle se slažem s tim jer svaka godina, svaki ožiljak donose novo poimanje sebe i sveta, s tim što je moja generacija nekako brže sazrela zbog okolnosti kojima je izložena. Ali, pored životnog iskustva, postoji i nešto što se ne stiče godinama, nego je urođeno manje-više svakom čoveku, a to je sposobnost da se zamisliš u tuđim cipelama. Da osetiš ono što osećaju drugi, da imaš empatiju. Glumci to razvijaju kod sebe, a kroz priče koje pričamo nadam se da prenosimo i na druge.
Partner u "Ubicama" ponovo vam je, nakon "Aviondžija", bio Slaven Došlo. Znači li za rad kada se poznajete s kolegom?
- Rad više zavisi od toga kako se s nekim razumeš inače. Na svu sreću, Slaven i ja smo se super razumeli i bilo je uživanje raditi s njim.
I treća sezona serije "Dug moru" vratila je vaš lik. Gde ste našli inspiraciju za iskustvo žene koja postaje majka, a koje tada niste lično imali?
- Kaže se, što je ljudsko, nije mi strano. Veoma mi je bilo zanimljivo da uronim u neki drugi svet i razumem šta pokreće druge ljude. Jer kako bismo onda glumili ubice i psihopate ako bismo se oslanjali samo na naše iskustvo. Julija u "Dugu moru" nije želela majčinstvo i nije se snašla u tome, a ja sam se trudila da razumem i nju i njene planove za budućnost. U novoj sezoni sve je došlo na svoje. Pritom, za razliku od nekih kolega koje kažu da je najteže raditi s bebama i životinjama, ja to najviše volim. Iako duže traje. (smeh)
Tu se desio i novi susret sa Sekom Sablić nakon serije "Tri muškarca i tetka". Da li je bilo prilike da na setu naučite nešto od nje ili dobijete neki savet?
- Nakon kratkog iskustva koje s njom imam iz serije "Tri muškarca i tetka", apsolutno razumem zašto je velika.
Možete li da kažete da su snimanja zapravo produžene studije glume?
- Najbolje se uči iz prakse, ali zato sam i upisala akademiju, jer je većina predmeta praktična. Iako je teorija nekad neprocenjiva, nema ništa bez konkretnog rada. Na svakom snimanju se nešto novo nauči.
I "Beležnica profesora Miškovića" nosi dozu mistike. Koliko vam je ta uloga legla?
- Uvek zavisi od glumca šta od uloge može da napravi. Mnogo volim "Beležnicu", a ta uloga i odnos imaju potencijal koji smo samo zagrebali. Najjači utisak s tog snimanja mi je ekipa, kako ispred kamere, tako i iza. Svi su divni ljudi.
Tu delite posao sa majkom. Pričate li sa Anicom o poslu?
- O njoj nikad ne razmišljam kao o koleginici, nego kao o majci. Svuda me je vodila sa sobom, odrasla sam s njom na setu i tu se osećam kao kod kuće. Kao da sam se na neki način ceo život i spremala za to i većinu stvari koje znam znam od nje, a mislim da i ona nešto saznaje kroz mene. Ipak, uvek moram da pomenem i mog profesora Peleta, koji je dragulj kako glumački, tako i kao čovek.
Koliko vam je iskustvo dokazalo da je glumačka profesija drugačija od onoga kako ste je možda zamišljali stasavajući uz glumicu?
- Stekla sam dobru sliku kakva je ovo profesija, videla sam njene i loše i dobre strane, ali ako je čovek čist, onda ga ovo loše ne dotiče. Ko hoće da se time bavi, nek izvoli. Svaka profesija ima tamne i svetle strane.
Jeste li se nekad pokajali što niste postali lekar?
- Mislim da bih se pokajala da sam postala lekar, kao i moji pacijenti, jer sam ozbiljan paničar. Isto tako mislim da ljudi koji su vrhunski u svojoj oblasti kompletni su i razumeju se u mnogo više nego samo u svoju oblast.
Smatrate li još da gluma nije vaša finalna destinacija? Razmišljate li o pisanju scenarija, produkciji ili režiji?
- Uvek me je zanimala šira slika i imam mnogo ideja, volela bih da ostvarim bar jedan deo.
Možda samo život može da tako lepo posloži stvari pa da sada, dok uživate u prvim danima materinstva, kao da niste na pauzi. Planirate li inače ili puštate život da vas vodi?
- Volela bih, ali mislim da ne može da se planira. Postoji deo koji je do nas i bavim se onim stvarima na koje mogu da utičem, a ostalo će biti kako će biti.
Kada se vraćate na scenu?
- Opuštena sam, s jedne strane, mogla bih i sada, a s druge još malo ću da uživam. Nek Miona Marković, koja me zamenjuje u pozorištu, igra još malo umesto mene. (smeh)
Jednom ste rekli da svaki umetnik mora u sebi da nosi neki višak, neku iskru, kako bi stvarao. Gde bežite od realnosti kad je potrebno?
- Nikada nisam bila mnogo na zemlji, tako da mi beg od stvarnosti ne pada teško. Moram sebe da podsećam da se vratim u realnost. Svaki čovek je autentičan, ne znam po čemu sam ja, to bolje vidi neko sa strane.
Koliko vam u glumi i u životu pomaže iskustvo iz letnjih škola u Engleskoj? Priželjkujete li rad u inostranstvu?
- Ta iskustva jesu potpuni izlazak iz zone komfora i svakom bih to poželela. Šekspir na engleskom nije lak. A što se tiče rada u inostranstvu, nikad se nisam potrudila da pošaljem neki showreel agenciji i krenem na kastinge, uvek sam spasavala neko kuče ili snimala nešto. Dobra je ideja, a ako je suđena, desiće se.
(Kurir.rs/Jasmina Antonijević Milošević)
Bonus video: