Tokom mog boravka na Sumatri nijednom čoveku nisam saznao pravo ime! Uostalom, primetio sam da mi se svi predstavljaju engleskim imenima: Džons, Blek, Miloj, Volter, Džek, Džejms. Svi oni imaju druga, indonežanska imena, ali ih ne koriste.
U regionu u kome mnogo vekova prezime nije ni postojalo kao pojam ime je svetinja. Samo najbliža porodica osloviće vas pravim imenom ili nadimkom, ličnost bi trebalo da fascinira više od reči. Indonežani veruju da ime nosi određena magijska svojstva. Saznanjem punog imena i tačnog vremena rođenja ostvarujete neku vrstu moći nad čovekom. Često ni bliska familija - deda, baba, tetke - neće pitati u koliko je časova neko rođen ili kako glasi detetovo ime u celosti. Od kada su uvedene matične knjige, nije neobično da se vlastima prijavljuje samo deo imena ili pseudonim. Za to su strana imena i nadimci savršeni; deluju moderno, kao junaci iz filmova, a pritom stranac može da ih izgovori! Zvanična dokumenta zahtevaju prezime, pa Indonežani na to mesto stavljaju naziv plemena ili omiljenog ostrva, Blek Bantam - po ostrvu, Valter Natuna - po zalivu... Na taj način bi, govorili su mi, ako bi neko i hteo da na njih baci magiju koristeći ime, ostali nedodirljivi, a loša energija bi bila upućena ka geografskim prostranstvima koja će je lako apsorbovati.
Novo prijateljstvo
Džon se radovao novom prijateljstvu sa mnom. Bila mu je čudna moja maljavost; više puta je zamolio da mi dodirne ruke i bradu. Tražio je da mu pričam o Srbiji; ne može da veruje da ne živimo u luksuzu i da znam šta je to restrikcija struje. Zauzvrat, on je meni ispričao o svom rodnom mestu, koje se nalazi na obali, na severu ostrva. Tu je još 1267. godine kralj Mara Silu osnovao kraljevstvo Samudra Pasai. Džon veruje da je po ovoj državi Sumatra dobila ime. Bio je to veliki trgovački centar sa kolonijom Arabljana. Mara Silu je na obali ugledao mrava velikog kao mačka; ne znam zbog čega, ali to ga je navelo da svojoj državi da naziv Samudera, što na sanskritu znači okean. U snu mu se javio Muhamed, pa je zato prešao u islam i postao prvi sultan u današnjoj Indoneziji. Samudra je postala nezaobilazno pristanište za putnike iz Evrope za Kinu. Džon je s velikim uzbuđenjem pričao kako im je u gostima jedanput bio Marko Polo, a slavni arapski putnik Ibn Batuta čak dva puta, kao da su lično noćili u njegovom hostelu!
Samudra je u potpunosti zavisila od stranaca, a izvozila je i naplaćivala sve - najviše svoju kulturu. Razvili su jezik koji su širili na ostala ostrva; ranu verziju malajskog pisanog na Javi, pismu iz koga su se kasnije razvili maležanski i indonežanski. „Svako mesto na svetu gradi sopstvenu veličinu“, zaključio je Džon s ponosom. „Lepota nikada ne može da nadoknadi nedostatak pameti, mada može malo da je dopuni. Tako je za svaki narod bitno, da pored lepih građevina ima čime i da ih ispuni.“
Pitao sam Džona da li je moguće da u hotelskoj kuhinji naručim večeru. Ponudio mi je da kupim nešto namirnica na pijaci ili da im dam nešto novca, a njegova majka će me poslužiti domaćim specijalitetom. Ništa na putovanjima nije lepše ni važnije od novih prijateljstava i gostoljublja. Prošetao sam se malo gradom i, da bih ostavio dobar utisak, domaćinu sam na poklon spremio flašu vina od ananasa, a domaćici buket pijačnog cveća. Njihov stan je u podrumu hostela kojim upravljaju. Zemljani zidovi uvlače pomrčinu u oči.
Daska za sečenje
Dočekali su me srdačno; domaćin je odbio da uzme novac, rekavši mi da sam namirnice već doneo. Teško je da se čovek jasno izrazi kada govori mešavinom engleskog, indonežanskog i gestikulacije. Nisam pitao šta se kuva na šporetu; bio sam gladan, a teško da bih i razumeo ime njihovog specijaliteta, ako je uopšte napravljen od nečega meni poznatog. Domaćica je bila oduševljena buketom. Kuhinja je bila prepuna cveća, tako da sam pomislio da je nekome rođendan. Shvatio sam da tu nisu čista posla kad je domaćica otkinula niz cvetova iz mog buketa, stavila ih na dasku za sečenje i na sitno istranžirala, a zatim - ubacila u lonac! Potom je, sa zadovoljnim osmehom, uzela poveću orhideju, izvadila seme, a ostatak ceo ubacila u lonac i počela da tu smešu meša kao kakvu ukusnu supu. Džon mi je rekao da su u njegovoj porodici svi vegetarijanci, ali ne i da jedu - cveće! Mnogo kasnije od jednog profesora sa beogradskog Pravnog fakulteta čuo sam da se ljudi koji jedu samo cveće ili najvećim delom cveće zovu „lapofage“.
Domaćica je bila poreklom s nekog udaljenog ostrva, odakle je pobegla zbog nemira, a sa sobom nije ponela ništa do izvrsne kulinarske sposobnosti i navike da u svakom obroku mora biti barem malo cveća! Upoznao sam se s njihovom ćerkom, s kojom su pokušali da me intimnije sprijatelje, s obzirom na to da sam belac iz Evrope, dakle, po predrasudama, bogat i uspešan. Zamišljao sam je kako dolazi kod nas kući u Beograd, gde u bašti moja majka gaji mnogo raznovrsnog cveća. Kao potencijalnu nevestu diskvalifikovalo ju je i to što mislim da bi mamine kadife, ruže, gladiole i kane brzo završile u loncu.
Kulinarska upotreba cveća poznata je mnogim starim civilizacijama, od antičke Grčke do stare Kine. Italijanska i indijska kuhinja takođe pojedine cvetove poslužuju kao najlepšu poslasticu. Posle predjela i supe od cveća, najeo sam se glavnog jela od cveća s pirinčem, da bi mi na kraju poslužili sladoled od cveća, u kome sam prepoznao delove mog buketa! Kad bolje razmislim, uvek mi je bilo žao tolikog pobranog cveća, koje na kraju završi u kanti; bilo je lepo znati da moj buket pored estetske ima i praktičnu vrednost.
Recepti
Cveće u jelu je zgodan način da se posluženju dodaju neobična boja i ukus. Samo tokom ovog ručka osetio sam desetak različitih novih ukusa. Na silnim putovanjima navikao sam da jedem šta god se ponudi; kako nisam probirljiv, teško mi je da opišem ukuse. Svaki zalogaj bio je nov i drugačiji, kao da sam seo za sto u obrnutom ogledalu. Bio je to obrok koji neću zaboraviti. Dok smo pili čaj od cveća - u kome je inače završio i dobar deo stabljika i lišća mog buketa - zaslađen specijalnim cvetnim šećerom, zamolio sam domaćicu da mi da nekoliko recepata. Ona najviše voli cveće u pasti i u sladoledu, a kaže da su i kolači od cveća prava poslastica. Ukusi variraju od šećernoslatkog do ljutkastog i gorkog. Gladiole pečene u pogači vredne su pažnje, kao i omlet od mešanog cveća za doručak. Kad je mašta bujna, mogućnosti su bezbrojne!
Rekli su mi da obavezno napišem da se ne sme jesti cveće koje raste uz puteve, kao ni ono prskano pesticidima. Oni koji imaju jake alergije ne bi trebalo previše da eksperimentišu, već da jedu isključivo ono cveće koje se slaže s njihovim horoskopskim znakom! Treba uvek biti oprezan kad se krene u branje; kao i pečurke, i cveće nekada može biti izuzetno ukusno, ali nekada i smrtonosno. Nije dobro koristiti previše začina i drugih jela u kombinaciji s cvećem; tako se gubi istančan jak ukus latica. Treba mešati samo slične i kompatibilne ukuse. Od ruža se pravi izvrstan džem, a od lala supa. Kada želite da ubrani cvet zadržite i pojedete kada mu prođe sezona branja, najbolje je da se on umulja u sir ili margarin, da se tako umesi u lopticu i čuva u zamrzivaču. Cveće svežim može da održi dovoljno vode, svetlosti i prijatne muzike! Sumatransko cveće loše reaguje na evropski hevi metal, pank i ostale novotarije - preporučuju se zvuci tradicionalnih indonežanskih instrumenata, naročito gamelana. To je tradicionalni i najpoznatiji indonežanski muzički ansambl, poreklom sa Jave i Balija, koji je po verovanju nastao tako što je jednom bogu, inače javanskom kralju, u slobodno vreme bio potreban način da saziva sastanke bogova i prenosi im poruke. Domaćica mi je naširoko objašnjavala kako je cveće koje sluša gamelan na radiju mnogo dugotrajnije i ukusnije. Zdravo je prisluškivati božje poruke.
U moru recepata koje mi je govorila - cveće sa sirom, cveće u palačinkama, pile punjeno cvećem - samo mali broj sam uspeo detaljno da zapišem, najviše zbog nemogućnosti da utvrdim naziv cveta koji se koristi ili pak zato što je taj cvet nemoguće nabaviti kod nas. Nekoliko recepata objavio sam u mojoj knjizi „U srcu Sumatre“, u izdanju „Lagune“, tako da, ako neka devojka poželi da skuva buket svog ljubljenog, to sada i u Srbiji može lako da učini.
Viktor Lazić