Glumac Lazar Nikolić je skrenuo je pažnju na sebe zahvaljujući ulozi Petra Matića u seriji "Kalkanski krugovi". Publika ima prilike da se druži s njim i u novim epizodama, koje se emituju svakog vikenda na Superstar kanalu, a iza originalnog projekta stoje produkcijska kuća "Fajerflaj" i Telekom Srbija. On u razgovoru za Kurir otkriva na koji način mu je saradnja sa Žarkom Lauševićem promenila život, ali govori i o novoj predstavi "Radovan III", koju priprema u Somboru.
Jeste li iznenađeni uspehom prve sezone serije "Kalkanski krugovi" i interesovanjem publike?
- Nije me iznenadila reakcija publike na seriju, jer je uložen veliki trud. Svako od nas je dao svoj maksimum. Naravno, moj lik je svima bio enigma, jer se pojavio tek u šestoj epizodi prve sezone. Očekivali su da vide neko čudovište i mitsko biće koje vlada Zabranom, a Petar je samo običan momak zarobljen nepovoljnim životnim okolnostima.
Kako ste dobili ulogu u seriji?
- Na kastingu. S Milanom Karadžićem sam radio već seriju "Biser Bojane". Meni je ova uloga visila o koncu, jer sam bio u Crnoj Gori kad sam dobio poziv za snimanje. Počela je korona, pa ljudi nisu mogli da prelaze granicu, ali sam uspeo da dođem na snimanje. Uhvatio sam poslednji voz.
Šta čeka Petra u novim epizodama?
- Petar se u novim epizodama civilizuje, jer otac vodi računa o njemu. Nije više prljav i zapušten, reaguje na stvari oko sebe, a može lako da prepozna dobro i zlo u ljudima. On pokušava da pronađe i nove prijatelje i da s njima komunicira, ali ga otac drži pod nadzorom, jer se plaši da ponovo ne pobegne u Zabran.
Kakav je kao partner i otac Žarko Laušević?
- Žarko je za mene jedan od najboljih naših glumaca. Imali smo stvarno divnu saradnju i bili smo kao otac i sin. Na snimanju prve sezone doneo sam njegove tri knjige da mi ih potpiše. Prošlo je godinu dana, a on je izdao novu "Padre, idiote". Krenuli smo da snimamo nastavak i našli smo se u šminkernici, a on mi je rekao: "Čekaj, imam nešto za tebe." Bila je to nova knjiga s njegovim potpisom: "Mom sinu, Žarko Laušević."
Koji savet o njega ćete pamtiti?
- On je čovek od kojeg može dosta da se nauči. Veoma je posvećen svom poslu. Naučio sam da moraš da radiš, da budeš posvećen poslu, ali i da iskažeš poštovanje prema svim kolegama u ekipi.
Nas dvojica smo se i po pogledu razumeli. Trebalo je da snimimo poslednju scenu. Bio je tog dana moj poslednji dan snimanja, a on me je pozvao u svoj kamper. Nikad nisam voleo da idem kod njega, jer on se tamo osami i uči tekst. Pustio je muziku na telefonu, i to pesmu Leonarda Koena "Hey, That's No Way to Say Goodbye". Bilo mi je teško što se rastajemo. Posle su mi dodali još jedan dan snimanja. Poslao sam mu poruku, a on mi je na to odgovorio: "Čuvaj se, sine." Bila mi je čast što sam imao takvom partnera na početku karijere.
Gledate li nove epizode i možete li da ih posmatrate kao običan gledalac?
- Film i serije se snime i nema nazad, a pozorište je živa stvar. Pratim seriju, ali ne kao publika. Gledam svaku epizodu i uvek sebi nađem neku grešku, gde je bilo dobro, a šta je moglo bolje.
Trenutno ste u Somboru, gde radite komad "Radovan III". Pola veka je prošlo od premijere u Ateljeu 212 s velikim Zoranom Radmilovićem.
- Postoji strah, ali i odgovornost. "Radovan III" je kultna predstava. Svaka čast Narodnom pozorištu Sombor, Gradu teatru Budva i reditelju što se usudio da radi ovu predstavu. Moramo da odstranimo sve što je bilo i da se posvetimo tekstu Dušana Kovačevića, šta je hteo da kaže tada. Problemi su i dalje isti, ali na neki drugi način. Svaki naš lik to nosi u sebi. U ovom komadu ima mnogo apsurda. Trudimo se da ga ne predstavljamo kao komediju i da je tako ne bojimo, ne glumimo glumu, nego se pitamo ko su ti ljudi, koji je njihov problem i šta dovodi do cepanja njihovih ličnosti i do krize identiteta. Smatram da je sada pravi trenutak da se radi novi "Radovan III". Neke stvari nam se dešavaju kao i pre 50 godina.
Kakav je položaj glumaca u Crnoj Gori i mladih umetnika generalno?
- Moja baza je sada Beograd, ali imam dosta kolega i koleginica koji su u Crnoj Gori i ginu za svaku predstavu i svoje pozorište. Položaj nije dobar. Budžet za kulturu je tamo samo 0,8 odsto. Ljudi nemaju osećaja i sluha za kulturu. Nadam se da će doći druga vremena i da će ljudi koji su sada na vlasti imati više sluha za probleme umetnika. Država bez kulture ne može da postoji. Želim svima da im dam podršku i da znaju da sam s njima. Žao mi je što zemlja s takvom istorijom i baštinom stavlja u drugi plan kulturu i sve njene radnike. Nisu to samo glumci nego i likovnjaci, muzičari i pisci. Mislim da je budućnost u njihovim rukama i da oni mogu da nas izdignu iz ovog čemera. Ljudi su siti svega i treba im nekog lepšeg drugog sveta u kome ćemo da se obrazujemo i da budemo empatični prema drugima. Samo tako ćemo više da cenimo ono što imamo.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
Bonus video: