Kratkotrajno ropstvo Vučićević J. Dragana, propraćeno grdnim ibretenijem Euromahale u Krugova Dvojke, uspešno je okončano, ali Simo Spasić je nastavio neodustajnu borbu za konačno oslobađanje Informerovog glodura i u pravednom gnevu pripretio mrtvačkim sanducima Olji Bećkovićki i Ivanu Ivanoviću.
Mučno, fakat. Ali pazite sad. Kad god vidim (i čujem) Sima Spasića, ja vidim Dobricu Ćosića, kad god kupujem cigare i novine i bacim pogled na Informer, vidim Politiku s kraja osamdesetih, kad god me đavo navrati da pogledam Hepi, vidim RTS iz devedesetih... Da ne dužim: koje god sranje da pogledam, vidim euromahalski, svetosavski i građanski mejnstrim koji je, kako se to kaže, eskalirao.
Društvo koje se kao vrhuncima „duhovne vertikale“ divilo Ćosićevim odama srpskoj laži, koje je, da prostite, svršavalo nad lupinzima tipa „Srbija dobija u ratu, a gubi u miru“, koje se divilo filozofskim dubinama bulazni veka „mi možemo i ono što ne možemo“, ne bi trebalo da se čudi nad DJV-ovim seljačkim performansima i Simovim pretnjama, a neprestano se čudi.
Ta dvojica su samo nastavili gde su pomenuti velikan, najstariji list na Balkanu i inkriminisani televizor stali. Ćosić, Politika i RTS su, doduše, seljačko fantaziranje, agresivnost, prostakluk, divljaštvo i mržnju pokušali da eksportuju u okolne zemlje, ali sve to se - kad je projekat završio trt Milojkom - vratilo kao bumerang u zemlju porekla, a stvar su u svoje ruke preuzeli DJV, Simo.
Već čujem euroglasiće koji zvocaju: a Vučić, zašto njega prećutkuješ, zašto ne pominješ njegovu krivicu. Evo zašto, što rekla žutara Blic. Sa izuzetkom ličnih grešaka (i greha), Vučić ne snosi nikakvu odgovornost za žalosno niske grane na koje je srpsko društvo spalo. Nije on stvorio ovo što „nikad ovako nije bilo“, samo je otkrio - i usput, doduše, pokupio kajmak - da je uvek ovako bilo.
Da nije oduvek ovako bilo, da je ikada postojala alternativa, da najbolji u Srbiji nisu bili zanemarivani, proganjani, a bogme i ubijani, ne bi ovako bilo i DJV i Simo ne bi bili ni mogući, bar ne u ovakvim alotropskim modifikacijama. Sve nabrojano ne bi bilo moguće - ili bi bilo moguće u mnogo blažim formama - da je ikada postojala liberalno-demokratska alternativa Vučićevoj populističkoj politici.
Ali Vučić nema alternativu, ima samo (maltene lojalnu) konkurenciju oličenu u grupama neorganizovanih građana koji ne znaju kud udaraju, koji hoće nemoguće i koji, kao pariski studenti iz ‘68, nemoguće hoće odmah. Ništa čudno. Jedan od opozicionih atomskih mužjaka Jovanović takođe je pariski student.
Možda je još hiperaktivniji oksfordski student Guzijan Jeremić, koji je - pod parolom „neka ostane zabeleženo ko je protiv“ - pokrenuo akciju prikupljanja potpisa protiv članstva „Kosova“ u UN. Kaže Guzi da akcija dobro ide. Ali ne kaže da prikupljeni potpisi neovereni kod notara ne važe, da potpisnici džaba kreče, a da neku vajdicu vidi samo Guzi. Pozivam sve građane koji su potpisali svojevremeni ugovor sa narodom da potpišu i Jeremićevu listu.