Kristofer Periman, bivši britanski vojnik, nije uživao u poslu obezbeđenja brze železničke linije HS2, koja je u izgradnji, od eko demonstranata. Oni su ga vređali, i zvali su ga zlostavljačem dece. Zato, kada je Vladimir Putin prošle godine napao Ukrajinu, odlučio je da ode tamo.
„Mrzeo sam HS2 – bacali su nas stvari na nas i nazival nas svakakvim imenima. Zvali su nas pionima fašizma“, kaže Periman, koji je služio u Iraku u Kraljevskom puku strelaca, za britanski The Spectator.
„Onda mi je kolega rekao da ukrajinski predsednik traži pomoć stranih vojnih veterana. Nikada nisam voleo nasilnike, a Putin je nasilnik, pa sam otišao.“
Periman se sada nalazi u jedinici dobrovoljaca sa Zapada koji pomažu ukrajinskim snagama u borbi za ostrva duž reke Dnjepar u blizini Hersona.
Periman ne učestvuje u borbama, jer se Rusi drže na odstojanju, i do sada, najbliže njima je bio kada je čuo kratak, šuštavi zvuk u nekom žbunju nekoliko stotina metara dalje, nestalo pre nego što je uspeo da uperi pušku.
Teren koji čuvaju ne liči ni na bojno polje. Ostrva Dnjepra su puna domova za penzionere i mnoštva vikendica izgrađenih. U normalnim vremenima, penzioneri bi gajili svoje povrće i pravili domaću votku. U poređenju sa prljavim Donbasom, njegovim gomilama šljake, rovovima i tenkovskim bitkama, ovo bukvalno izgleda kao pusti rečni rukavac.
Ali značaj ove močvarne ispostave je žestok. Ko god da je kontroliše, može da kontroliše saobraćaj duž Dnjepra, plovnog puta koji vodi na sever do Kijeva i deli Ukrajinu na istok i zapad.
Do sada je obavio četiri misije, ali sve ukrajinske jedinice koje kroče na ostrva privlače stalnu artiljerijsku vatru, koju usmeravaju ruske bespilotne letelice, koje zuje iznad glava poput ogromnih močvarnih komaraca.
„Njihove artiljerijske posade su prilično dobre. Irak se ne može porediti sa ovim, daleko je intenzivnije", kaže Periman.
Ovaj penzionerski raj je noćna mora pešadije. Kuće napravljene od rebrastog lima nisu dobre za zaštitu od artiljerije. Mozaik vrtova i povrtnjaka ima previše žičanih ograda, tako da se vojnik u njih može zapetljati.
„Zbog močvarnog tla, ne možete kopati rovove da biste se sakrili od artiljerije“, kaže Periman.
„Rusi znaju da jedino možemo da se sakrijemo u kućama,i da ako ih razbiju, više nemamo gde da odemo".
Prilikom njegovog prvog boravka, ruska granata pala je samo deset stopa od njega i dvojice drugova, kaže on. Srećom, bio je dan, a močvarno tlo se odmrzlo u blato, koje je apsorbovalo udar.
U trećoj misiji, granata je direktno pogodila kuću u kojoj je Periman spavao, uništivši dva zida. Probudio se prekriven ciglama, komadićima ormana i baštenskom zemljom. Njegova torba pored njega bila je iseckana gelerima, a njegov zaštitni oklop je podsećao na pikado, u kom se zaglavilo više od deset sitnih komada gelera, napravljenih u obliku strele da nanesu što veće povrede.
„Moj pancir je bio potpuno iseckan, a trebao sam i sam da završim u komadima. Zašto nisam, nemam pojma", kaže Periman.
Sa zujanjem u ušima, on i još dvojica vojnika su se povukli u obližnju kuću gde su im bili drugovi, ali koja je takođe pogođena pet minuta kasnije, čim su ušli u bunker.
Mnogima bi ovo moglo izgledati kao loše vojničko iskustvo: neprijatelj gađa iz daleka, a nema šanse da se uzvrati. To je, međutim, tipično za većinu borbi u Ukrajini, bilo na Dnjepru ili Donbasu. Vojnici mogu mesecima da drže linije fronta, a da nikada ne pucaju direktno na neprijatelja. Da je Call of Duty objavio ratnu igru zasnovanu na ovome, niko je ne bi igrao.
Ipak, to je ujedno i jedan od najtežih zadataka koje je Perriman uradio. Svaka misija – koja traje oko nedelju dana – je dugotrajni napor sa puno nevolja.
Letnjikovci se ne greju, a tokom zimskih noći, kada se temperature spuste i do minus 10°C, vojnici ne mogu ni da skuvaju čaj iz straha da će dronovi otkriti upaljeni šporet. Nema šta da se radi osim straže i spavanja – ako to dozvoli artiljerija, koja ponekad gruva i po 100 puta dnevno.
„Mentalno je to iscrpljujuće. Samo čekate artiljeriju i takođe razmišljate da li će ovo biti dan kada će Rusi zaista krenuti", kaže Periman.
On, međutim, ne planira da ode. Kao i mnogi bivši britanski vojnici u Ukrajini, nikada se nije snašao u civilnom životu, a danas je deo nomadskog boračkog plemena koje luta svetskim žarištima.
Mnogi su, poput njega, ranije su radili telohranitelje u Africi i na Bliskom istoku; dvojica iz njegove jedinice dobrovoljno su se prijavila u kurdske milicije protiv Islamske države.
(Kurir.rs/The Spectator)