Naopako uspešne karijere poput Ljušićeve savršeno su objašnjenje neuspeha srpskog društva, ali i prijedlog za razmišljanje na temu nije li Ljušić moguć zato što su u srpskom društvu manje-više svi kao Ljušić, samo što, za razliku od istoričara, istorija nije svima pružila šansu i što nisu baš svi beskrupulozni kao „hroničar“.
Kao što smo u prethodnim nastavcima apsolvirali, „hroničar“ nije smenjen zbog intervencije žute „inteligencije“, urgencije „prijatelja s juga otečestva“ i asistencije „nevidljivog direktora tajne službe“, nego zbog sudski uglavljene krađe testova i pokušaja pronevere izbornih troškova. Bilo je tu još iha-ha drugih razloga za isterivanje govnjivom motkom, od kojih ću pomenuti samo neke.
Najpre najsmehotresniji. Hroničar je, između ostalih marifetluka, raspisao tender - i objavio ga u novinčinama - za krkanluke o trošku Službenog glasnika, u kome je precizno naznačen mrsni i posni meni i probrana vinska karta. Pretpostavljam da je na tenderu pobedio neki ugostitelj blizak Ljušiću, možda čak i neki rođak, a pretpostavku temeljim na činjenici da je bebisiterku svog unuka postavio na fiktivnu dužnost šefice kabineta u Službenom glasniku, tako da se s punim pravom može reći da je Ljušićev unuk odrastao na državnim jaslama, koje hroničar ionako pelješi iz režima u režim.
Kad je Koštunica nasrtljivom hroničaru - verovatno da bi ga skinio s qwrza - dodelio feudalno pravo na Zavod za udžbenike, prva stvar koju je novodirektor uradio bila je da za fiktivnu proneveru utuži prethodnog direktora Vavu Petkovića, jednog od naših najboljih prozaista, inače pronosiranog poštenjačinu.
Optužba se brzo pokazala kao prljava dubara, ali je Vava Petković izvesno vreme proveo u istražnom zatvoru, što je bio povod da Ljušića prvi put u njegovoj istoriji svečano ali radno nabijem na figurativni qwrz, ali ne onaj na kome landaraju Abu Ćirjak, Smajlovićka i ostala divna stvorenja, nego jedan mnogo veći.
Treba li uopšte pominjati šta je bio hroničarev prvi potez nakon što se dokopao direktorata u S. glasniku. Šta drugo nego da tuži Danas - u kome je danas ugledni kolumnista - i prethodnog direktora Sloba Gavrilovića zbog „krađe knjiga“. Koja se kao i Petkovićeva pronevera na sudu pokazala kao smrdljiva dubara.
Kad je najuren iz Službenog glasnika - nažalost, ne govnjivom motkom, mada ni motka ne bi vredela - Ljušić je, po ko zna koji put u životu, postao „osnivač“, ovoga puta pokreta 1 od 5.000.000. Stara, proverena fora. Ako mu neko nešto krivično nabije na nos, to onda bude progon političkih protivnika, kužite, stari moji.
Od stranaka čiji je Ljušić osnivač - a legion im je ime - (za sada) nije propala i završila u ropotarnici istorije samo SNS; sve ostale su nestale s lica sveta, a neke - npr. pokret 1 od 5.000.000 - i unapred. A Ljušić i dalje jaše na čelu kolone, laže, masti i sere ko foka. Za mene će ostati večna misterija kako se nije instalirao u SANU. Ovim su završeni četvrti jubilarni dani Ljušića.