"Nisam znala da je dete samo u stanu. Sa Urošem sam u vezi bila od 2019. i te godine sam upoznala i devojčicu, bila je kod mene tri nedelje. Dve godine kasnije, u decembru 2021. on se doselio u moj stan. Rekao mi je da je dete kod njegove strine, koja brine o njoj, nisam mogla ni da zamislim šta se dešava. Posumnjala sam u njegovu priču tek kada mi je u svađi rekao da njegova ćerka zbog mene nije jela pet dana". Ovim rečima je I. L. žena sa kojom je otac monstrum Uroš Pašajlić živeo u stanu u Borči, dok je njegova osmogodišnja ćerka živela zatočena u iznajmljenom stanu u Mirijevu, opisala kako je prvi put posumnjala u ono u šta je verovala 15 meseci. Nasilje u porodici koje je prijavila I. L. spasilo je sigurne smrti devojčicu koju je otac držao zaključanu i samu u stanu.
Devojčica je praktično bila sama više od godinu dana, dok je otac samo povremeno i na kratko svraćao. Kako će se ovo neljudsko ponašanje oca prema detetu odraziti na mentalno i fizičko zdravlje devojčice, ispričala je Marija Milenković, psihoterapeut.
Buduće stanje devojčice u psihološkom smislu, ne može se sa sigurnošću predočiti, ali su kako Milenković naglašava, ekstremno traumatične.
- Ovo je jedan složen problem koji otac ima i verovatno je vezuje za majku deteta i prošlosti. Sigurna sam da je ovo vrlo opasno za dete, a okolina nije bila u pućena i ne može otrkiti ovo. Jako je teško prepoznati. Pošto se radi o malom detetu ima mogućnosti da se ona u potpunosti oporavi - rekla je Milenković i nastavila.
- Ona je sigurno oskrnavljena na nivou komunikacije. I sigurna sam da su kolege koje su prihvatile devojčicu imali problem u komunikaciji. Šta može biti mi možemo da pretpostavimo. MOže da ima teško ostvarivanje kontakta, nepoverenje, depresija, neka od psiholoških problema i ostali širi spektar problema, nakon ovakvog zlostavljanja. Mora proći izvesno vreme da bismo nešto mogli zaključiti. Postoje različite strukture ličnosti i od toga zavisi, a sve je pitanje analize samog deteta, odnosno njene jedinstvene ličnosti. Svakako uvek verujemo da se deca tog uzrasta rehabilituju. Od 3 -6 meseci se ispoljava taj posttraumktaski sindrom - rekla je Milenković.
Ona je upozorila na podložnost dece žrtava zlostavljanja da i sama kasnije budu zlostavljači, ili da ponovo budu žrtve.
- Slučaj treba individualno posmatrati. Kakva je bila istorija deteta ranije, koliko je imala odnos sa majkom. Ovde je reč o disfunkcionalnoj porodici. Zloupotreba droga, nasillje, iz takvih odnosa nema dobre baze. Povratak vere u ljude, i ima nade da je negde smeštena u hraniteljsku porodicu i ti elementi su vrlo važni. Dete je mobilisalo svoje snage za preživljavanje. Da ono ponovo dobije veru u ljude. Imamo zadatak da mu povratimo veru u život i u svet i da je taj prethodni način funkcionisanja bio pogrešan. Zato se uvek vraćamo u detinjstvo. Ako u ranom detinjstvu imate takav uzor i takvo poimanje života vrlo teško te znake dobrog i lošeg definišete kako treba kasnije - rekla je Milenković.
Kurir.rs