Gde god bi se pojavljivao, uvek je privlačio veliku pažnju. Košarkaš, laf, zanimljiv tim. Video Ameriku, bio atrakcija u Srbiji.
Darko Miličić, nekada velika nada srpske košarke, osvajač NBA prstena sa Detroitom, reprezentativac Srbije, danas čovek koji živi daleko od javnosti sa porodicom.
Poslednjih godina Darko Miličić se posvetio poljoprivredi, tačnije voćarstvu. U razgovoru sa TV "Hram" u manastiru Velika Remeta na Fruškoj Gori otkrio je da se okrenuo veri i Bogu, da ga pravoslavlje čini boljim čovekom, te da mu je glavna stvar u životu da svoju decu, dva sina i ćerku, izvede na pravi put.
Promenio se, pustio je bradu, daleko je mirniji i smireniji.
- Deci ništa ne želim da namećem, tako ne možeš da postigneš ono što bi možda želeo. Vodim se time da ja budem primer njima, da bi to pratili, pronašli svoj spokoj, mir, sreću. Teško je danas biti roditelj, iskušenja su razna, mi bi da odrastaju kako mi mislimo, oni su okruženi društvom i negde moraju da prihvate te novotarije i čime su okruženi. Borba je da njima pokažeš da to nije ona prava, istinska sreća. Bogu se molim konstantno da ih vaspitam i da im priđem i doprem do mozga da je sve to prolazno i da je Bog jedini večan i da kroz sva ta iskušenja koja budu prolazili da mogu da se obrate uvek Bogu. Želim to da im usadim, da budu uz Boga non-stop i da im je to način života - govori Miličić.
Otkriva Miličić na ličnom primeru da je pravio mnogo stvari u životu na koje nije ponosan. Ali, pokajanje ima veliku ulogu.
- Nije tajna da svi mi padnemo i ja sam to radio stotinu puta, to je sastavni deo života. Ako si pri crkvi i moliš se, ne znači da si sveti čovek. Okruženi su internetom, gledaju te ludake, snima sam sebe. Kad praviš od sebe budalu, u društvu si poželjan, tih ludaka ima koliko hoćeš. Teško je objasniti zašto su svi u njihovim uzrastima oduševljeni, kad ta osoba prepričava šta radi ceo dan, teško je objasniti da oni budu drugačiji. Teško je prići, biti staložen i smiren. Trudim se da to radim primerom. Gledaju i što ne valja i da više prate ono što valja. Sve što su starij prihvataju ono što ja radim, idem u crkvu, oni idu kada je njima po volji, ne forsiram, da to zavole istinski, da ljubav bude čvrsta, ne nametnuta. Bogu hvala što me udostojio da se vratim na normalan put i da mogu to da prenesem na decu, dug je to put.
Prisetio se Darko svojih poroka.
- Bog nije digao ruke od mene, išao sam putem potpunog ludila mozga, hranio sam svoj ego tako što kupim dva auta, pa onda kupim još dva, jer nisam dovoljno primećen. Hvala Bogu što me nije ostavio, mislio sam tada da radim stvari koje su normalne kao neko ko je zaradio velike pare. Svi život zamišljamo tako da budemo zgubidani, da ne radimo ništa, da sedimo pijemo kafu i da pričamo kako smo nešto uradili i kako je neko znao da će to i tako biti... Šta si ti znao brate... Od ljudi ne pravim idole, delim ih na dobre i loše, ima dobrih, poštenih, čestitih, to me oduševljava. Eto došla je ta nesrećna korona, odnela toliko života, kako je neko mogao da zna. Kaže neko znao da će biti uspešan? Kako si znao, sutra možeš da stradaš.
U Ameriku je otišao kao veoma mlad, ništa nije znao o životu. NBA liga je bila nešto nestvarno za njega. Prisetio se proslava Uskrsa.
- Tamo ne poštuju naše običaje. Niti znaju niti ih interesuje. Dosta sam bio u putu. Ambijent, okruženje, totalno drugačije. Praznike smo, kako da se izrazim, provodili smo ih usputno. Obaveze, treninzi, putovanja. Da se ne vraćam na Ameriku... Materijalno im je bitno. Plaćen si, moraš da radiš, ne možeš njima da pričaš o običajima, Bogu. Dok ne dogori i njima, pa će videti ko je Bog.
Povratkom u Srbiju posvetio se poljoprivredi, ali i tu su stigla iskušenja.
- Ja sam zamišljao drugačije, Bog je rekao ne, ići ćeš u poljoprivredu, naučićeš da voziš traktor, viljuškar, da će ti se srušiti 5 hektara, moglo je da bude i 15, hvala mu što mi ostavio 10. Svaki put sam izašao bolji, jači, i sve je na kraju bilo pozitivno. Taj voćnjak koliko je doneo iskušenja, toliko me osnažio. Nije baš to tako da pada sa neba, rad, disciplina, sve to me smirilo.
Iako ima novca, tvrdi da danas nije od onih ljudi kojima je materijalno na prvom mestu.
- Kad mi kažu vidi onog uživa, ja takve ljude žalim. Kad udari? Kome ćeš, gde ćeš? Sve mi trpimo dok ne bude po ušima. Kome ćeš tada, samo Bogu. Ne možeš da mu se obraćaš samo kada je loše. Kad je dobro, to sam ja, ja sam znao, svi postali proroci... Bavim se svojom porodicom, meni bliskim ljudima, molim Boga samo decu da izvedem na pravi put. Da sam ostao u onom mom stanju uma, ludila, da bih im odmogao, a ne pomogao. Donekle sam došao k sebi, da mogu pozitivno da utičem na njih.
Bio je nekoliko puta u poseti manastiru Hilandar, na Svetoj Gori.
- Prvi odlazak na Hilandar me načeo, počeo sam da shvatam šta je smisao života, šta je bitno, šta je sporedno. Ostavio je ogroman utisak na mene i od tada slava Bogu, stalno sam na Hilandaru. Prvi korak ka duhovnosti koji sam napravio, sve pre toga bilo je površno. Uvek može više, ali sam se posvetio dovoljno. Sinovi su bili sa mnom, oni su tamo bitniji nego ja. Kada sam prvi put na jutrenju video dete ispred sebe, tu radost ne mogu da opišem. Kada se setim na kom sam putu bio i sada kada sam sa sinom, to je tačka. Meni je smisao životapriroda i bežanje od ovog ludila. Prvo decu da izvedem na pravi put, samo Bože zdravlja.
Miran i trpeljiv, neki drugi Darko od onoga kako ga javnost poznaje, uputio je poruku svim ljudima ovog sveta.
- Bog je poenta života i smisao! Bez njega nema ništa, sve to je njegova volja. Ne prepisivati sebi previše te uspehe, jer je oguće da sledi pad, kako se podići bez milosti Božije. Garancije ne postoje, samo Boga moliti za milost, ne protiviti se previše deci za stvari kojima su okruženi, da im se ne nameće ta priča, moraju sami to da spoznaju, nadam se ne kroz neko stradanje veliko, već kroz neke stvari koje im se neće dopasti. Bog ne traži mnogi, da mu se pomolimo ujutru i uveče, gubimo vreme na mnoge druge stvari, to je nekoliko minuta - objasnio je Miličić.
Pričao je Darko Miličić za TV Hram o Bogu, o veri, pravoslavlju, svojim padovima, posrnućima, pokajanju, deci... Danas ljudi zaboravljaju. Darko Miličić je veliki dobrotvor, o tome se malo zna. Redovno organizuje prikupljanje pomoći za Hilandar, a 2010. godine uplatio je 120.000 dolara za lečenje troje dece obolele od Batenove bolesti i vratio nadu njihovim roditeljima da je izlečenje ipak moguće. Godinu dana kasnije uplatio je 50.000 evra jednoj devojci iz Čuruga za trasplataciju srca. Činio je Darko takva dela mnogo puta, samo je tada sve to izašlo u javnost. I njegov primer sledili su mnogi sportisti.
Kurir sport/TV Hram/A. R.