Svaki rat je grdna stvar u kojoj oni koji su u nju uključeni čine ono što mogu i moraju. Kao što reče jedan od najblistavijih umova Balkana u istoriji, pravnik Valtazar Bogišić, koga je crnogorski kralj Nikola onomad vispreno angažovao da među plahovite Crnogorce uvede red i zakon - „što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi“. U tom smislu je svaki rat „grbo rođen“, te ga vreme po pravilu ne ispravlja, te veoma često i primirja i mirovni ugovori postaju razlozi novih sporova i sukoba. Jednostavno rečeno, rane izazvane ratovima sporo zaceljuju i ostavljaju teške ožiljke, koji uvek iznova bole sa svakom promenom „geopolitičkog vremena“, a mi na Balkanu smo živi svedok takvih ratnih rana i ožiljaka.
Neće biti drugačije ni u Ukrajini, već samo može biti i gore nego kod nas na Balkanu, jer je taj rat mnogo značajniji za svetsku istoriju od naših balkanskih plemenskih ratova, te je to zapravo najznačajniji rat od Drugog svetskog i Korejskog rata, sa sredine 20. veka. U Ukrajini je otvorena rana, koja će čitav svet boleti još dugo vremena i nakon koje će ostati bolan ožiljak, prvenstveno na leđima Evrope, jer se ovaj rat ne vodi na Antarktiku, već na tlu Starog kontinenta. Trenutno on nije čak ni blizu okončanja, te „početak kraja“ nije još na horizontu, a odavno smo prošli i „kraj (njegovog) početka“, da parafraziramo Čerčila, već se ovaj rat nalazi u njegovoj najprašnjavijoj i najviše iscrpljujućoj fazi.
Otuda najava prolećnih ofanziva i kontraofanziva. A šta se zapravo iza toga krije, jer teško da se ofanzive i kontraofanzive najavljuju kao večernji program, pa da protivnik tačno zna gde ćete udariti i da vas dočeka spreman?
Iskusnom strateškom oku i uhu je vidljiva mogućnost da su te najave pokušaj „dimnih zavesa“ kako bi se odvukla pažnja protivnika i kako bi on pregrupisao i prerasporedio svoje snage, olakšavajući situaciju na važnijim frontovima, otvaranjem novih, svakako ne nebitnih, ali manje važnih. Najavljena ukrajinska kontraofanziva, kao i prateće akcije koje već pomalo idu na jugozapadnom (Herson), centralnom (Zaporožje), a uskoro će i na severnom frontu (Izjum i Liman), prvenstveno imaju za cilj da rasterete onaj najvažniji istočni front oko najčuvenije tačke ovoga rata - Bahmuta, pa sve do Avdijvke i Vuhledara.
Jer ako padne Bahmut, to je, vojnotaktički posmatrano, za Ukrajince znatna, ali ne još grdna taktička nesreća, koja bi nastupila tek ako „padnu“ i Kramatorsk i Slavjansk, a čiji je preduslov ruskog osvajanja upravo pad Bahmuta. Zato trenutno svi putevi vode u Bahmut, odnosno iz njega, jer je to taktičko čvorište i za ruski dalji napad i za ukrajinsku dalju odbranu.
Otuda je posve „prirodno“ otvaranje akcija na jugozapadnom, centralnom, a verovatno uskoro i na severnom frontu, kao i intenzivno dejstvovanje dronova oko Krima i često po njemu, što je taktička igra, koju su nekad na Apeninskom poluostrvu igrali Hanibal i mudri rimski konzul i general Fabije Maksim, od milja nazvan Kunktator (lat. Oklevalo), koji je razvlačio kartaginske trupe, izbegavajući velike frontalne duele.
Međutim, nijedna strana u ovoj „igri“ u Ukrajini nije glupa i svaka ima visprene zapovednike koji umeju „čitati“ protivničku stranu, te će ovo proleće proći u njihovom jurenju po raznim frontovima, kako bi odglavili ovaj rat, koji trenutno stoji zaglavljen.
Sve u svemu, na Istoku ništa novo, jurnjava po stepi se nastavlja i, nažalost, neće skoro stati.