Interesantno je čuti rečenicu "Ja sam crna ovca u našoj porodici, jer samo ja nisam doktor nauka" od Nenada Čanka, osnivača i doskorašnjeg lidera LSV, koji važi za velikog intelektualca, sa širokim obrazovanjem i ogromnim političkim iskustvom. Tim njegovim rečima započeli smo neformalan razgovor u prvim minutima susreta.
Mada nije doktor nauka, završio je tri srednje škole - gimnaziju, muzičku školu (odsek flauta) i kuvarsku srednju školu. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu, ali je studirao više fakulteta, jer kaže da, kada ga nešto zanima, voli da se tome posveti temeljno, pa da profesori na ispitima provere njegovo znanje. Tako je apsolvirao na psihologiji, polagao je ispite na istoriji umetnosti, filozofiji, bio je polaznik prve generacije biznis škole na Brdu kod Kranja u saradnji sa školom "Leonard Štern", gde su dolazili harvardski profesori, pohađao je Institut Vudra Vilsona u Vašingtonu, a kao muzičar je proputovao svet, čak je imao veliku turneju u kojoj je obišao čak 27 gradova Rusije. Ipak, ovaj intervju posvećen je aktuelnim političkim temama. Otkrio je kako mu je protekao sastanak sa Aljbinom Kurtijem, kako je izgledala poseta Ukrajini tokom rata, i to vožnjom kroz devastirane gradove automobilom s novosadskim registarskim tablicama i po predelima gde je minsko polje. A govorio je i o odlazećem predsedniku Crne Gore Milu Đukanoviću, koji mu je višedecenijski prijatelj, ali za kog kaže da, ako je prekršio zakon, kao što ga mnogi u javnosti optužuju, treba da bude u zatvoru Spuž.
Nov sastanak u Briselu biće 2. maja. Rekli ste da treba korigovati stav Beograda prema dijalogu. Na kakvu korekciju tačno mislite?
- Pitanje je s koje strane početi, jer su se relevantni politički faktori i u Beogradu i u Prištini zakopali u svoje dnevne politike do te mere da je vrlo teško tragati za nekim novim rešenjima. U kosovskoj javnosti bilo kakav iskaz koji dovodi u pitanje nezavisnosti Kosova i integritet kosovske državnosti izaziva buru negodovanja. S druge strane, u Srbiji je dugi niz godina negovan narativ u kom je Kosovo srce Srbije, gde je bilo kakva priča o prihvatanju realnosti na Kosovu jednaka nacionalnoj izdaji.
Kako govorite o državnosti Kosova, deluje da se potpuno mirite s tim, a za državnost tzv. republike Kosovo je potrebno da to prihvate Ujedinjene nacije. Za sada natpolovična većina članica UN od 193 to ne prihvata, zašto vi to radite?
- Tajvan je priznalo 15 država članica UN, a Tajvan je van svake sumnje država. Državu ne možete da vezujete za to da li je neko priznaje kao državu, jer država po definiciji označava - teritoriju, populaciju i vlast koja to može da kontroliše.
Vi, dakle, Kosovo vidite kao državu?
- Apsolutno da. O tome nema razgovora. Kosovo jeste država.
I ako ćete pored te definicije i teorije i tih tvrdnji uključiti emocije i patriotizam, je l' vam žao?
- Naravno. Meni je izuzetno žao što je Kosovo nezavisna država. Isto kao što je Makedonija nezavisna država, isto kao što je Crna Gora nezavisna država, isto kao što je Slovenija nezavisna država, isto kao što je Bosna i Hercegovina nezavisna država... Zato što sam ja odrastao u državi u kojoj te države nisu bile nezavisne države.
Da li je ispravno u tome praviti paralelu? Sa samoproglašenim nezavisnim Kosovom...
- Meni je žao što je nestala Jugoslavija, ovo sve posle je nastavak krvavih grčeva njenog raspada.
Kada ste zaključili da je Kosovo nezavisna država, prema tim kriterijumima koje ste naveli?
- Kosovo je vidljivo postalo nezavisna država onog trenutka kada je potpisana kumanovska kapitulacija. Ljudi su pronašli način da taj takozvani vojnotehnički sporazum eufemistički nazivaju. Suštinski, kada povučete kompletnu državnu infrastrukturu s jednog dela teritorije i ona se samoorganizuje u nešto drugo, vi ste se jednostavno odrekli tog dela teritorije. A to se desilo, ako smem da budem malo ciničan, bez kopnene intervencije. Dakle, prvi put se neko odrekao dela teritorije samo i isključivo zbog bombardovanja, bez ijedne čizme stranog vojnika koja bi na nju stala.
Da li to znači da je Slobodan Milošević za to odgovoran?
- Slobodan Milošević je bio kukavica i bednik koji je uvlačio sve u ratove, a čitavu svoju politiku vodio je tako što je svaki problem koji napravi i iz kog ne može da se izvadi prikrivao sledećim, većim problemom, koji je takođe on proizvodio. Onda je sasvim logično da je počeo s proizvodnjom nestabilnosti i "jogurt revolucijom" u Vojvodini '88. godine, napadom na Kosovo i Crnu Goru '89. godine, proizvodnjom nestabilnosti u Kninskoj Krajini krajem devedesete, otvorenim ratom '91. Zatim Slovenijom '91, Hrvatskom posle toga, pa BiH '92. Stalno je išao sve veći intenzitet, a njegov primarni plan je bio da preuzme Jugoslaviju, a ne da je uništi. Kada je to počelo da nailazi na otpor, napravljen je dogovor sa slovenačkim rukovodstvom, pošto je Slovenija jedina od svih federalnih jedinica SFRJ na čitavoj svojoj teritoriji imala u svakoj opštini etničku slovenačku većinu. Zato je Miloševiću bilo najjednostavnije da povuče crtu i kaže: "Napravićemo neki igrokaz, privid rata." A u navodnom oslobodilačkom ratu je poginulo ukupno šest, hoću posebno da naglasim taj broj - šest - pripadnika slovenačke teritorijalne odbrane. Njih šestorica, i naravno još uvek neidentifikovan broj nesrećnih mladih ljudi, koji su neidentifikovani a poslati su da izginu, da bi igrokaz bio uverljiviji. To je sve bila jeftina igra koju sam gledao izbliza. Rat je počeo 25. juna '91. godine u Sloveniji, a ja sam 1. jula seo u kola i otišao u Ljubljanu da vidim svojim očima o čemu se radi.
I šta ste zatekli?
- Obišao sam ranjene vojnike JNA u Kliničkom centru u Ljubljani. Doneo sam u Beograd spisak ranjenih vojnika da mogu da pomognem da se porodice nesrećnih vojnika smire, da znaju gde su im deca. Ali dočekao me je naslov u Politici "Autonomaš na noge separatistima", a onda su me pripadnici Srpske garde pretukli na ulici palicama. To je ta čitava nameštaljka. I ko god je pokušao da uradi bilo šta i pokaže o čemu se zaista radi, imao je tu privilegiju da bude batinan, hapšen ili ubijen, a tu poslednju čast sam izbegao. Tako je Slobodan Milošević izmislio priču o ratu u Sloveniji da bi promenio spoljne granice SFRJ, a da time unutrašnje granice postanu nebitne, i tako krene u pravljenje velike Srbije po karti Stevana Moljevića, četničkog ideologa koji je imao ideju homogene Srbije. To je bio Miloševićev plan, a šta nije mogao da zadrži, on je amputirao. Tako je došlo i pitanje Kninske Krajine. Tuđman, njegov najpouzdaniji prijatelj, pitao ga je: "A šta ćemo da radimo s Krajišnicima?", odgovor Miloševića je bio: "Što se mene tiče, pobijte ih, nabijte ih na kolac, to se mene ne tiče, oni su vaši građani." Dakle, Milošević je brutalnom hladnoćom psihopate osudio na progon stotine hiljada ljudi.
Ali da se vratimo na Kosovo sada. Kada kažete da je nezavisno, zašto privremene vlasti Prištine ipak traže priznanje od Srbije? Da li to priznanje potire tvrdnju da je ono već nezavisno?
- To je jedan tip floskule koja je skuvana u Kremlju, a servirana u Beogradu. Ta priča da Kosovo nije nezavisno dok Srbija ne kaže da je nezavisno... Pa pogledajte reči bivšeg ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina, koji je na skupovima prozivao ljude rečima: "Pa ima li ovde Srba?", potpirujući najniže nacionalističke strasti. Ali pre svega toga, podsetiću vas da je Kosovo ušlo u sastav Srbije 1912. godine, osvojeno na sablju, a 1999. izgubljeno na bombe. Po istom principu.
Da li, prema vašem mišljenju, Kosovo može da se vrati na to vreme pre '99, koju pominjete, i da bude deo naše teritorije bez uslova?
- Ne. Nikada. Tamo ljudi žive koji to ne žele. Vlast, ne samo ova, bilo koja, nema snagu da to nametne. Kad je Srbija bila jača, nije mogla da obuzda naboj za samostalnošću. Sada će biti glavno pitanje da li će moći da dođe do nekakvog ujedinjavanja Albanije i Kosova.
Što je, inače, otvorena tendencija kosovskih Albanaca i kosovskih vlasti, ali i Albanije.
- Apsolutno ne!
Kako ne? Njihove otvorene izjave to potvrđuju.
- Apsolutno ne!
Edi Rama je to rekao na poslednjoj godišnjici samoproglašenja nezavisnosti, Aljbin Kurti je takođe rekao...
- Apsolutno se ne slažem.
Ali to su rekli. Da li imaju tendenciju ka tome ili ne, možete da tumačite ili da se ne slažete, ali to je rečeno, to su zvanične izjave...
- Zvanične izjave su zvanične izjave i one služe za glasače. Pa i kod nas su zvanične izjave da je država Kosovo lažna država. Ali se u francuskom-nemačkom planu poziva na pravila Ujedinjenih nacija o uzajamnim odnosima suverenih država. Tako se Kosovo priznaje kao nezavisna država.
Ne zaboravite na uslov da se prethodno ispoštuje Briselski sporazum iz 2013, koji podrazumeva formiranje ZSO.
- Tako je. A mene ZSO zloslutno podseća na formiranje autonomnih srpskih oblasti s početka devedesetih... A formiranje ZSO sa četiri opštine...
Briselski sporazum predviđa svih 10, a ne samo četiri...
- Dobro. Čim one nisu teritorijalno bliske, to dovodi u pitanje njihovo suštinsko funkcionisanje. Sa tih oko 40.000 ljudi ja duboko saučestvujem, ali nisam primetio da se ni delić pažnje usmerava na činjenicu da 20 puta više ljudi u Vojvodini nema pijaću vodu. I na Fruškoj gori ima više manastira nego na severu Kosova. To jasno govori da nije pitanje ljudi na severu Kosova, nego je u pitanju da se eventualno formiranje ZSO proglasi za pobedu. Tako je svaki potez oko Kosova političko samoubistvo. Ili političko samoubistvo prema Zapadu ili fizičko samoubistvo prema Istoku. Ako se prizna Kosovo, Rusi to neće oprostiti i Rusi će Vučića ubiti zbog toga. To Rusi rade. Ako kaže ne, Zapad će uvesti žestoke sankcije Srbije. Mi smo za Ruse samo moneta za potkusurivanje. A ne zaboravite da je vrlo protiv kosovske državnosti upravo Ukrajina, a to se zaboravlja.
Vratimo se na ZSO. Stiče se utisak da nemate senzibilitet za to što nije formirana.
- Možda se nije pristupilo na pravi način.
Koji pravi način? Deset godina je prošlo od međunarodnog i obavezujućeg sporazuma.
- Slažem se da je to potpuno neozbiljno, međutim, to je još jedan dokaz vlasti u Beogradu. Jer da su vlasti u Beogradu zaista bile zainteresovane da se to desi, verovatno bi se to i realizovalo.
Kako možete da, u situaciji koja je sasvim čista, prebacujete lopticu na vlasti u Beogradu, pored terena vlasti u Prištini?
- Kako to mislite?
Zašto mislite da je kriva vlast u Beogradu, a ne prištinska? Zašto vam odgovor nije prevashodno okrivljujući prema vlasti u Prištini, koja to izbegava da uradi? Ili međunarodnoj zajednica, koja to toleriše, nego odmah prema našim vlastima...
- Zbog toga što sam ja Srbin i moja je ljudska obaveza da prvo čistim u svom dvorištu. Ako bih to prebacivao na druge adrese, to bi značilo da se priključujem čitavom horu prevaranata koji za sve okrivljuju sve druge.
Viđali ste se sa Aljbinom Kurtijem, kako je to proticalo? Da li je Kurti fanatik, kako ga percipiraju?
- Apsolutno ne mislim da je Aljbin Kurti fanatik. On je lukav političar, vrlo jasne vizije šta hoće da postigne, opredeljen za nadnacionalno organizovanje. Kad smo razgovarali, on nije pokazivao nikakav albanski nacionalizam. Kad smo razgovarali o nestalim osobama, na primer, on je insistirao na svim nestalim osobama, bez obzira na pripadnost.
Ali isto tako nije raspoložen da pruži Beogradu arhivsku građu kojom raspolaže.
- Ali isto tako je pokušao da dođe u Dečane i da razgovara, a to mu nije dozvoljeno i to je on ispoštovao.
A na čijoj ste vi strani dok to govorite? Vi Kurtija branite?
- Nije moje da bilo koga branim, moje je da uradim sve što mogu da moja zemlja bude što prihvaćenija u svetu i što više udaljena od imidža utočišta za ratne zločince i kreatora nestabilnosti i nepoštovaoca ljudskih prava. Da bi se stekli prijatelji, čovek mora da ima elementarnu dozu iskrenosti. Nije moje da ikoga branim, odgovaram vam jer ste me pitali o razgovorima s premijerom Kosova.
Kakvi su oni bili?
- Aljbin Kurti je pokazao jednu veliku lukavost. Evo primera. On je rekao da auto-put koji treba da prođe pored manastira Dečani ne treba da menja trasu, jer ne želi da etničke granice diktiraju komunalnu infrastrukturu. I to je zvučalo vrlo razumno. Ali... Kad sam otišao u Dečane, shvatio sam da taj auto-put treba da prođe samo 10 metara pored zida manastira, a to bi značilo da bi se posle dva meseca prolazaka teških kamiona raspale freske stare stotinama godina. Tu ja vidim da u Kurtiju postoji nešto lukavo. Ali da ne zaboravimo da su Dečani pod zaštitom Uneska i to je tako bez obzira na čijoj teritoriji se nalazi i važno je da ta baština ostane za generacije koje dolaze. Ali meni i mom sinu nisu dali konak u Dečanima. Mene, mog sina i sinovca su izbacili iz manastira. To je najblaže rečeno nevaspitano. Posle toga, ti ljudi, od igumana Save Janjića pa nadalje, od mene ne mogu očekivati nikakve dobre vibracije. I ne mogu da zbog sitnih pakosti ugrožavaju manastir i viši cilj. A nije im smetalo kad su dolazili Dragan Đilas i Vuk Jeremić. Odlično su sarađivali, ali sam ja persona non grata.
Da li ste ustanovili razlog za to, kako kažete, izbacivanje?
- Nisam i ne interesuje me.
Da se osvrnemo na Crnu Goru. Milo Đukanović je poražen na predsedničkim izborima od Jakova Milatovića, a vi ste se s Đukanovićem videli odmah sutradan. Šta kaže?
- Ništa. Šta da mi kaže.
Prijatelji ste, da li ste pričali o tome da li će mu nedostajati vlast posle 33 godine?
- Vlast? Milo Đukanović uopšte nije hteo da se kandiduje i to mi je rekao.
Zašto? Da li zato što je bio svestan da će izgubiti?
- Ne. On je meni dosta pre izbora to rekao, zbog toga što je on već pokušavao da prekine tu svoju vladavinu, pa čak je i godinu dana bio van državnih funkcija. Ali ljudi neće da veruju u to... jer im se čini da je vlast neka mistična droga koje se niko ne odriče ako je se dočepa. Ali to nije tačno. Milo Đukanović je od '89. godine do sada prošao sve, ostvario je svoje ideje. I posle toga, čovek lagano kaže sebi: "Dosta je više." I on nije politički poražen, jer se njegova politika nije pokazala kao pogrešna, nego je izborno poražen. I podsetiću, gubitak vlasti DPS 2020. godine je bila kruna političke karijere Mila Đukanovića. Zato što je, posle trideset i kusur godina, za samo jednog poslanika predao kompletnu vlast u ruke opoziciji. I to bez ijedne reči. To je dokaz da je crnogorsko društvo sazrelo do tačke gde se može mirno dolaziti do promene vlasti. Pa i sada, kad je dobio 40 odsto posle 33 godina vlasti, i to kao kandidat opozicije, to je spektakularan rezultat.
Ali da li je on zadovoljan tim "spektakularnim rezultatom", kako ga nazivate, a koji je zapravo značio izborni poraz?
- Naravno da jeste.
Da li poznajete novog predsednika Jakova Milatovića i šta će se u Crnog Gori promeniti?
- Ja čoveka ne poznajem i zato ne mogu da ga komentarišem, ali uskoro ćemo videti.
A da li poznajete Dritana Abazovića, o kom i te kako iznosite mišljenje, koje je vrlo kritičko?
- Jednom smo se sreli i to ga je jedan moj prijatelj doveo za moj sto da se upoznamo. Ali ja nisam hteo ni da ustanem niti da se preterano upoznajem s njim.
Zašto?
- Zato što je njegovo postupanje 5. septembra 2021. godine, tokom ustoličenja mitropolita Joanikija, bilo do te mere neprihvatljivo, jer je on direktno lagao. Pokušaj insceniranja napada na policiju bio je skandalozan.
Pitala sam vas za njega jer mi je neobično da je vaše mišljenje dijametralno suprotno od mišljenja onih drugih koji ga nazivaju "Mocartom politike" ili "političkim alhemičarom", a vi ste ga nazivali rečima koje ja naravno neću prepričavati... Zašto?
- Ja sam više od 30 godina prijatelj Crne Gore i njenih građana. A alhemičar može samo da se nada... Pa da li mislite da posle svega može da prođe bez robije za Dritana Abazovića? Stvarno mislite da će mu neko oprostiti ovo što je napravio?
Interesantno gledanje. Ali kad pominjete robiju, ljudi u Crnoj Gori u tom kontekstu pominju nekog drugog. Vašeg prijatelja - odlazećeg predsednika Mila Đukanovića. Šta kažete na to?
- Ako je Milo Đukanović uradio bilo šta što je u suprotnostu sa zakonima Crne Gore, ja uopšte ne vidim nijedan razlog da on ne odgovara. Apsolutno ne. Nemojte da imamo nesporazum, to što sam ja nečiji prijatelj, pa da ću selektivno da očekujem primenu zakona! Daću vam jedan konkretan primer: reč je o čoveku koji se zove Nenad Opačić. On je bio vođa jedne grupe koja se u Novom Sadu bavila prometom narkotika. Ja sam tada bio predsednik Skupštine Vojvodine. I Opačić je bio tada opoziciono orijentisan, mi smo se znali, a ja, naravno, nisam znao da se bavi narkoticima. I jednom kad se Zoran Đinđić vraćao iz Crne Gore, gde je izbegao za vreme bombardovanja da ga ne likvidiraju, njega je taj isti Opačić dočekao na aerodromu - za slučaj da bude nekih provokacija, da može da zaštiti Zorana. Sva sreća, nije bilo potrebe. Nenad je i posle '99. godine pomagao kad smo organizovali demonstracije... Znači, znao sam čoveka u to vreme. A kad sam postao predsednik Skupštine, dolazi mi u kabinet Đorđe Ostojić, šef policije, i kaže: "Imamo saznanja da je Nenad Opačić od 'zemunaca' kupio 10 kg heroina." Ja kažem: "I?" A on pita: "Pa šta da radimo?" Moj odgovor je bio sledeći: "Predlažem da napustite moj kabinet odmah! Došli ste kod predsednika Skupštine da pitate šta da radite sa čovekom koji je kupio 10 kg heroina!? Je l' se vi šalite sa mnom ili mislite da sam budala? Mene ne zanima ništa drugo osim da se radi po zakonu." Nenad Opačić je dobio 14 godina zatvora i nije mu skraćena kazna ni 15 minuta, a kad je trebalo da izađe iz zatvora, ubijen je na ulici zajedno sa ženom. Ja sam jedan od retkih ljudi koji je zbog kafanskog incidenta podneo ostavku na mesto narodnog poslanika, da neko ne bi rekao da se pozivam na poslanički imunitet.
A moje pitanje se odnosilo na Mila Đukanovića.
- Moj prijatelj Milo Đukanović je državnik i obeležio je kraj 20. i početak 21. veka u Crnoj Gori, a mogu reći i šire. Ali ako je Milo Đukanović negde prekršio zakon, molim lepo, adresa je Spuž. A ako Milo Đukanović nije prekršio zakon, onda da vidimo ko jeste. Ko god jeste, molim da mu se sudi po pravu i pravdi.
Da li će se s novom vlašću u Crnoj Gori krenuti u nekom boljem pravcu?
- Neće. Zbog toga što je aktuelna dominantna svest u Srbiji da je Crna Gora pobunjeni deo srpskih zemalja. I da je ona bitna samo onoliko koliko je obala srpskog mora. Onog trenutka kad se to završi, postoji ignorisanje i prezir.
Da govorimo o ratu u Ukrajini, neuralgičnoj tački i opasnosti po svetski mir.
- Budimpeštanskim sporazumom se Ukrajina odrekla nuklearnog naoružanja iako je bila treća zemlja po broju nuklearnih projektila na svetu, jer su njenu nezavisnost garantovale Rusija, SAD i Evropa. I kad je napadnuta Ukrajina, nikom ništa. To je vrhunac licemerja i bezobrazluka. Ali ipak, da nema njih, Rusija bi već bila na Lamanšu, i to ne Rusija Dostojevskog i Čajkovskog, već Rusija Hitlera 21. veka, to jest Vladimira Putina. Rusija je danas najveća opasnost po mir u svetu i ne postoji nijedan mehanizam kojim se botoksirani kepec iz Kremlja može sprečiti da kada dođe do tačke gde će biti potrebno da se ubije, kao što je uradio njegov prethodnik Adolf Hitler, ne povuče sa sobom još nekoliko milijardi ljudi. I zbog toga je ovo tačka na kojoj ljudi na planeti moraju da se odluče da li hoće da prežive ili neće.
Kako da se odluče, kako te opasnosti preduprediti? Ni vojni stratezi ne vide rešenje, a direktan sukob NATO i Rusije sve se češće pominje?
- Taj rat ne bi trajao dugo jer bi to bio totalni rat u kom bi se koristilo oružje za masovno uništenje i tu nema pobednika.
Iz Rusije često čujemo pominjanje tog crvenog tastera. Zvecka se nuklearnim naoružanjem.
- Osim njih, upotrebu nuklearnog oružja niko drugi ne pominje. Oni ucenjuju nuklearnim naoružanjem čitavu planetu.
Možda malo nade daje to što i jedna i druga strana ipak potajno žele da se izvuku iz ovog rata iscrpljivanja, ali ne postoji elegantan način za to.
- To je tačno. Trenutno ne postoji. Nema gde da se ko povuče. I jedni i drugi tvrde da je to njihova teritorija. I Moskva i Kijev. Ali kad bi Putin bio ubijen, ili neko od njegovih dvojnika koje koristi...
Vi verujete u to da Putin ima dvojnike?
- Da li verujem u dvojnike?! General Bernard Montgomeri je u Drugom svetskom ratu imao barem dva dvojnika, koji su se pojavljivali na mestima na kojima je trebalo. Ako je to moglo u Drugom svetskom ratu, zar stvarno mislite da Vladimir Vladimirovič Putin sa svojim KGB obaveštajnim iskustvima neće sebi napraviti odstupnicu?
Pojasnite. Priča o Putinovim dvojnicima nije ni nova ni nepoznata, ali mnogi te tvrdnje odbacuju kao eklatantan primer teorije zavere. Čemu služe ti dvojnici u koje verujete?
- Ne verujem, već znam! I oni služe da ga zamene na mestima gde je visoki rizik, kad treba da se napravi konfuzija oko njegovog kretanja. Međutim, kad imate toliko ravnozemljaških, antivakserskih teorija zavere, govoriti o ovakvim stvarima deluje kao: "Evo, još jedan je lud." Ali kad uporedite fotografije Putina, i to samo u roku od dva dana, videćete da su to osobe s različitom viličnom kosti, različitim oblikom ušiju, s podvaljkom na jednoj slici, bez podvaljka na drugoj slici...
Dobro. I ako verujete u to, ko je pravi Putin? Da li je on bio sa Si Đinpingom? Na primer...
- A da li je on uopšte živ?
Pa to je sad neki novi nivo teorije zavere i nagađanja...
- Putin mora biti vojno poražen, mada je teško zamisliti, jer niko nije spreman da prelazi rusku granicu.
Pa kako ga onda vidite?
- On može biti ili kroz likvidaciju Putina ili nekog od njegovih dvojnika, ponavljam. Princip se nikad ne iscrpljuje u prvom postignutom cilju. To znači sledeće... Formiranjem Vagner grupe i njenim uključivanjem u sastav oružanih snaga Rusije inaugurisan je princip pravljenja privatne vojske. Ako je to mogao da uradi Jevgenij Prigožin, onda može svako! Doći će se u situaciju da po celoj Rusiji niču nekakve paravojne formacije, a to može da dovede do unutrašnjeg haosa u Rusiji. Podsetiću, Mao Cedung je još 1956. godine predlagao ujedinjenje Kine i Rusije smatrajući Sibir tradicionalnom kineskom teritorijom...
A i danas brojni Kinezi Sibir vide kao svoju teritoriju, čak je i pet miliona Kineza na njoj...
- Tako je. A kako ćete odbraniti Sibir od 5.000 ili 50.000 ili pet miliona Kineza koji će ući u Sibir kao u svoju teritoriju? I to nakon iscrpljenosti Rusije ratom u Ukrajini.
Kad to kažete, deluje da sumnjate u partnerstvo Rusije i Kine?
- Si Đinping je rekao Putinu da neće tolerisati upotrebu nuklearnog naoružanja i da neće ni naoružavati Rusiju. I šta Putinu ostaje? Samo da iscrpljuje Ukrajinu gurajući topovsko meso. I to se radi na jedan varvarski način, a o ratnim zločinima ćemo tek... Ja sam lično svedočio šta je urađeno u Buči. Svojim očima sam gledao masovne grobnice u porti crkve u Buči, gde su za nekoliko dana stotine ljudi postreljali i zakopali bagerima. Ljudi su nosili delove svojih komšija kad su ih pronalazili. To su mi oni pokazivali...
Od početka rata bili ste dva puta u Ukrajini. Kako su te posete izgledale?
- Bio sam u Buči, bio sam u Kijevu, bio sam u Harkivu (Harkiv na ukrajinskom, odnosno Harkov na ruskom, prim. aut.). U Harkivu više niko ne živi, zato što je za tri dana moralo da pobegne 400.000 ljudi. Dok smo mi tamo bili, padale su kasetne bombe. Svaka zelena površina je bila minsko polje. To je bilo baš nezgodno.
Kako ste prolazili? S kim ste išli?
- Bili smo nas trojica u junu prošle godine. Moj vozač Pavle, Čedomir Stojković, advokat, i ja. A drugi put smo išli poslanik i advokat Aleksandar Olenik, moj vozač i ja. Na granici se obave provere, otisci prstiju... A do Kijeva su bili punktovi za proveru. Pošto smo videli da u Kijevu nema šta da se vidi, jer su Rusi potisnuti, ja sam rekao: "Nismo došli u turizam u Ukrajinu, idemo u Harkiv." E, do Harkiva nije bilo nikoga. Niko nije bio lud da ide tuda. Mi smo ušli u Harkiv. Niko nas nije zaustavio. Obišli smo ceo grad, niko nas nije zaustavio, a bili smo automobilom novosadskih tablica. Niko nas nije zaustavio. Imali smo sastanak sa Sinegubovim, guvernerom Harkivske oblasti, i on nam je dao policijsku pratnju.
Šta ste sve videli? Kako je izgledao grad posle toliko razaranja?
- To je sve bilo devastirano. Nijedna zgrada nema da nije pogođena. Mi smo bili deset dana.
Kad kažete da su tu bila minska polja, da li to znači da ste bili ugroženi?
- U Harkivu smo naišli na jedno brdo prepuno kontejnera od kasetnih bombi. Kasetne bombe imaju nekoliko stotina malih bombi koje se rasprsnu u vazduhu i padaju, pa eksplodiraju. To služi za uništavanje puteva i pista, ali kad to padne na zemlju, to ne eksplodira, nego ostane na zemlji. Gledajući to brdo kasetnih bombi, pitao sam: "Koliko dugo ste skupljali to?" Da samo podsetim, za vreme bombardovanja Srbije su bačene dve kasetne bombe. Tek dve, a ovo je bilo brdo, i čovek odgovara: "Pa to je od jutros." I pošto je to padalo na zemlju, a trava je porasla, to se više i ne vidi. A kako su ljudi otišli, niko ne kosi ni travu. I svaka travna površina je minsko polje. Bukvalno ne sme da se stane.
Pa kako ste išli tuda?
- Pa išli smo tamo gde su vidljivi trotoari ili gde je tvrdi asfalt, nismo smeli da stanemo u travu.
Da li ćete se odazvati ili ste mu zapamtili i ostali ljuti?
- Nema ljutnje. To bi bilo kao da se ljutim na nekog što puca na mene ako smo u različitim uniformama. Kakve to veze ima? On ne puca na mene, nego na moju uniformu. Isto kao ovaj što je trebalo da me ubije. On nije to sam želeo, to je bilo naređenje. Šta da radi čovek... Ali su oni bili impresionirani činjenicom da sam ja vrlo brzo stekao blagonaklonost dobrovoljaca, jer sam im kuvao. I oni su bili srećni... a i ja, moje kuvanje me je spaslo.
Silvija Slamnig