Žena je nakon smrti muža pronašla nešto što joj zauvek promenilo život i sada se pita da li je srećna ili tužna zbog toga, a ovo je njena priča:
- Polica je visila unutar neke vrste ormara bez vrata u njenoj trpezariji. Bio je to jedan od projekata poboljšanja doma koji je njen bivši muž završio dok je još bio njen muž i dok je bio živ. Postavio je policu za decu i sto za nju. Sada se štampač nalazi u tom delu. Zatrpala je policu priručnicima za upotrebu, zastarelim udžbenicima i klasicima koji su bili deo liste za dečiju lektiru koju je planirala da ponovo pročita.
Polica je bila uredna, ali zureći u nju pitala se kada ju je poslednji put koristila ili preuredila. Izvadila je nekoliko knjiga, listala ih duže nego što je nameravala i stavila ih na trpezarijski sto. Uz jednu knjigu bila je i koverta boje lavande. Uzela je kovertu, nije bilo imena, adrese i marke. Otvorila je pismo. Mnogi scenariji su joj pali na pamet... Na spoljnoj strani kartice bila je mala crtana životinja koja se nije mogla identifikovati – slatka.
Pisalo je 'Oprosti'. Unutra je bilo pismo napisano rukopisom njenog mrtvog muža. Prve reči su bile pozdrav i molba za oproštaj. Oprostila mu je sve njegove prestupe, radi nje i radi dece dok je još bio živ. Održavali su zdravu distancu i bliskost u korist dece. Mislila je da je pismo možda napisano dok su još bili u šaradi spašavanja braka. Pisao je o njihovoj dugoj istoriji, budućnosti i želji da njihova porodica opstane. Porodica je ipak preživela, ali ne na način na koji je neko od njih zamišljao i želeo. Njihova deca su odrasla i napreduju uprkos gubitku. S obzirom na okolnosti, ona je sigurna da bi on to želeo.
Morala je da se zapita šta se dogodilo, zašto i kada je ovo napisao kada ga je ubacio među knjige. Da li je čekao posebnu priliku da joj ga pokloni, da li je to možda čestitka za njen rođendan... Godinu dana pre nego što se odselio, kada su još 'radili' na braku, poklonio joj je sveću za rođendan jer ih je volela. Možda godinu dana nakon sveće planirao je da joj pokloni ovu čestitku jer je mislio da želi pismeno izvinjenje. Ali nikada nije želela izvinjenje - želela je muža u to vreme. Možda je to shvatio, predomislio se i sakrio kovertu..., pitala se. Činilo mu se prilično drsko i nemarno od njega da pomisli da skriveno pismo niko nikada neće pronaći ili da ga neko od dece nikada neće pronaći. Verovatno je prošla skoro decenija otkako ga je tamo postavio. Ali čak i tokom dve godine koliko su bili razvedeni pre nego što je umro, dolazio je po decu na večeru svake srede uveče i svakog drugog vikenda. Ćaskali su, šalili se, a ponekad i svađali.
Da se setio koverte, nema sumnje da bi je tražio nazad, a ona bi mu dozvolila, verovatno bez previše njuškanja. Šta ako godine su letele... Pažljivo je držala pismo kao da će se mastilo preneti na njene prste i zaprljati njen sadašnji život, ostavljajući neizbrisiv podsetnik na revidirane snove. Tada je već dugo bila sama, ovo pismo je bilo deo njene prošlosti. Rastrgala ga je na sitne komade, ali ne sa zlom i posebnom silom. Zatim je sve bacila u kantu za smeće, vratila knjige na policu i oprostila sebi što je uradila i jedno i drugo, piše YourTango.
Iskrena izvinjenja nisu bila jača strana njenog bivšeg muža, ali činjenica da je on uopšte napisao takvo pismo joj je omogućilo da posle mnogo godina poveruje da nije potpuno pogrešno procenila čoveka za koga se udala tako davno, i to ju je promenilo zauvek jer u tom trenutku mnogo je gorčine nestalo iz njenog života. I to je bio najbolji poklon koji joj je ikada dao...
(Kurir.rs)
Bonus video: