ALEKSANDRA JERKOV: Živeo Praznik rada!

Za nama je vikend tokom kog se obeležavao Prvi maj, međunarodni praznik rada. Širom Evrope radnici su izašli na ulice tražeći poboljšanje uslova rada, poštovanje njihovih prava, socijalnu pravdu, poštene isplate, a pre svega pravo na život, a ne preživljavanje. Sindikati u Francuskoj javljaju da se na protestima širom te zemlje okupilo 2,3 miliona ljudi zbog povećanja starosne granice za odlazak u penziju. Protesti su organizovani i u Nemačkoj, Italiji i Švajcarskoj. Radnici u tim zemljama su procenili da imaju zbog čega da se bune i da treba da traže veća prava i bolje uslove rada.

U Srbiji, po običaju, Prvi maj nije obeležen radničkom borbom za prava. Obeležen je tradicionalnim roštiljima, kotlićima, prasićima, izletima i druženjem svih vrsta. Kad se u internet pretraživaču ukucaju reči „prvi maj“, dobija se mnoštvo ponuda za turistička putovanja, a mnoga su za upravo te iste gradove u kojima su tog dana radnici protestovali i borili se za sebe. Radnici u Srbiji, međutim, izgleda imaju manje razloga da protestuju i bune se, kao da rade u boljim uslovima od radnika u Švajcarskoj, Nemačkoj i Italiji. Sindikati u Srbiji, čini se, zadovoljni su situacijom u kojoj se radnici nalaze i nemaju razloga da na taj važan dan pozovu svoje članove da izađu na ulice, pobune se, izraze neslaganje i zahtevaju pravdu za sebe i dostojanstven život za svoje porodice. Radnici u Srbiji, sudeći po situaciji sa proslave Prvog maja, imaju razloga samo da slave, a ni jedan jedini da se bune i bore za bolje.

I to je tako svake godine. Svake godine gledamo proteste radnika širom Evrope i roštilje radnika širom Srbije. Retko ko se i seti da taj dan ima mnogo veće značenje od nekoliko neradnih dana i retko ko se uopšte oko njega i uzbudi, osim ukoliko „pada na vikend“, pa broj neradnih dana preti da bude kraći ili da se potpuno poklopi s vikendom. Radnike razumem. Žele da iskoriste slobodne dane, provedu vreme u prirodi, uživaju s porodicom i prijateljima, opuste se uz druženje, hranu i piće. Ono što je zaista teško razumeti jesu sindikati, njihove vođe, predstavnici i predsednici. Baš kao što su ćutali ili tek ponešto sebi u bradu govorili kad su smanjivane otpremnine, isplate za treću smenu, ukidana prava zaposlenim trudnicama i roditeljima sa bolesnom decom, kad su ljudi oštećivani pri obračunavanju radnog staža, tako ćute i sada. Kao da se ceo njihov sindikalni rad sveo na to da za sebe i svoje saradnike obezbede veće privilegije, više dnevnice, bolja kola, povoljnije pozicije i različite sinekure. Kao da nema ko da brine o radnicima koji rade na crno, onima koji deo plate u koverti moraju da vraćaju poslodavcima, o trudnicama koje ostaju bez posla, o onima koje poslodavci teraju da rade u neplaćenim noćnim smenama ili da ostaju na poslu satima nakon završetka radnog vremena, o radnicama koje na radnom mestu u butiku, knjižari ili banci ne smeju da sednu, o onima koji moraju da nose pelene jer deset sati moraju da stoje za trakom, a odlazak u toalet je strogo zabranjen, radnicima koji moraju da ćute i rade u različitim neuslovima jer „ako nećeš ti, ima ko će“.

I ne, nije ovo problem radnika i nije ovo nešto što sami treba i mogu da reše. Ovo je problem onih koji o njihovim pravima treba da brinu, da se bore za njih i da ih predstavljaju, jer to im je jedini posao. Očigledno njima poslednji po važnosti.