DETE OD 10 GODINA IDE NA ROBIJU U ENGLESKOJ, U SRBIJI MASOVNI UBICA MOŽE NA SLOBODU?! Ovo su kazne u svetu za maloletne zločince
Dan nakon nezapamćenog masakra u beogradskoj osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" Vlada Srbije usvojila je 10 preporuka na predlog predsednika Srbije Aleksandra Vučića kojima predlaže, između ostalog, dvogodišnji moratorijum na izdavanje za držanje i nošenje kratkog vatrenog oružja, rigoroznu kontrolu svih koji imaju oružje, ali i da se granica za krivičnu odgovornost spusti sa 14 na 12 godina, o čemu nadležna tela i ministarstva treba da odlučuju.
Tragedija bez presedana u srpskoj istoriji u kojoj je dečak (13) masovni ubica likvidirao osmoro učenika i portira, a ranio još šestoro njih i nastavnicu, strašan je povod da Srbija neke stvari dovede u red kako se ovo ne bi ponovilo. Srbija je treća u svetu i lider u Evropi po broju oružja na 100 stanovnika - 39,1, a imamo bezmalo 766.000 cevi.
- Danas zrelost nastupa ranije, te je moguće da deca i mlađa počinju da čine krivična dela, te predlažem snižavanje starosne granice za krivičnu odgovornost sa 14 na 12 godina. Postoji bojazan da je dečak znao da ne može biti krivično odgovoran - rekao je Vučić, a Vlada Srbije saopštila je da je Ministarstvo pravde već preduzelo prve korake po ovom pitanju tako što je uputilo dopis Evropskoj komisiji.
Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica propisuje da je maloletnik onaj koji je u vreme izvršenja krivičnog dela navršio 14 godina, što dečak ubica nije. I upravo zato i mimo teškog zločina dečak je sada u nadležnosti Centra za socijalni rad i smešten je u Kliniku za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u Beogradu.
Spuštanje starosne granice za krivičnu odgovornost na 12 godina ne bi bio presedan, jer i u razvijenom svetu su i niže, pa je u Engleskoj i Švajcarskoj 10. U Mađarskoj, Izraelu i Škotskoj ona je 12, a u većini zemalja EU, pa i svim bivšim SFRJ ta granica je ipak 14, dok je u nekim evropskim i 15, pa čak i 16 u Belgiji. U SAD je čak 28 država koje nemaju nikakvu granicu, te svako dete može krivično odgovarati, a najviša je u Masačusetsu - 12 godina.
Momčilo Bulatović, predsednik Advokatske komore Beograda, za Kurir navodi da bi snižavanje granice na 12 godina bila mera prevencije i opravdana ako postoje indicije da se sličan masakr može ponoviti.
- Deca jesu sada zrelija i možda ima i rezona da se ta granica spusti jer to već postoji u svetu. U Engleskoj je čak 10 godina, a u mnogim zemljama 12, te Srbija ne bi bila izuzetak. Ali ovde smo svi odgovorni - i društvo, i škola, i porodica, i neophodno je istrajati na sveobuhvatnom pristupu - kaže Bulatović.
Jedini zakon pod koji bi eventualno dečak mogao se podvede, kako navodi advokat Ivan Gvozdenac, jeste Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama.
- Ali se najpre mora utvrditi da dečak zaista ima mentalnu smetnju, a to procenjuju psiholozi i psihijatri u saradnji s Centrom za socijalni rad. Na njima je i da nađu adekvatnu meru za dete jer krivično ne može da odgovara, a standardna mera ne postoji. Ukoliko se utvrdi da nema nikakve mentalne smetnje, on teoretski može biti slobodan - objašnjava Gvozdenac.
Dodaje da i mimo niskih starosnih granica za krivičnu odgovornost u nekim razvijenim državama postoji i drugi trend - pomeranje granice nagore.
- Čak i naš zakon predviđa da se mlađem punoletnom licu, koje ima do 21 godinu, može suditi kao maloletnom ako to procene veštaci koji sagledavaju njegovu psihofizičku zrelost - navodi Gvozdenac.
Mišljenja je da postoje drugi alati koji bi mogli da pomognu.
- A to su, pre svega, kontrola oružja i revidiranje stečenih dozvola o držanju oružja. Bez oružja ne možete počiniti ovakvo delo. Srbija je treća na svetu po broju cevi u odnosu na broj stanovnika. Glavna teorija krivičnog prava jesu svest i volja, pitanje je da li dete od 12 godina možete smatrati potpuno sposobnim da shvati značaj svoga dela i upravlja svojim postupcima. A u ovom slučaju, ako se pokaže da dečak ima neke mentalne smetnje, onda nije do njegovih godina, nego do smetnji - kaže Gvozdenac.
Kurir.rs/J. S. Spasić