Kroz njene vene teče nemačka, hrvatska, češka i srpska krv. Godinama je, kaže, nosila teret poznatih roditelja. Za to što je postala glumica nije zaslužan njen otac, već slavna Ljubinka Bobić. Do sada je odigrala više od 80 uloga u pozorištu. Autor je 14 udžbenika. Na filmu nije igrala glavne uloge, ali je profesorka, uči druge da budu glavni. Ne žali se na život, optimista je. I, da! Njena udaja je bila kao jedan dobar film (u kojem glavnu ulogu igraju ona i njen Đura)
Moja porodica se nekada prezivala Vihner. Nikad se o tome nije pričalo u našoj kući. Za poreklo svoje porodice sam saznala kad sam već imala decu i bila udata. Sestra od strica Dijana je počela da kopa po našem poreklu. Posle smo našli i dokumenta. Moji su bili folksdojčeri, pa su se prekrstili u Viktoroviće. Pradeda je bio Artur, a deda se zvao Emil, a njegov rođeni brat Leopold posle je prekršten u Lazu. Svi oni su se oženili Srpkinjama.
Kroz moje vene teče nemačka, hrvatska, češka i srpska krv. Tatina majka je bila Čehinja Štefica Svoboda, a baka s mamine strane je Antonija Potočnjak. Bila je Hrvatica iz Karlobaga i udala se za Srbina sa 16 godina. Moj deda Pera je bio oficir Kraljeve vojske iz Vrčina. Najviše sam vremena u detinjstvu provodila s bakom Antonijom. Ona je bila žena-zmaj. Imala je četiri razreda osnovne škole, što je tada bila ozbiljna cifra. Baka je preživela i zarobljeništvo tokom Drugog svetskog rata. Ona me je čuvala i teška srca mi za Uskrs farbala jaja da ne bih bila jedino dete u kraju koje nema šarena jaja za praznik. Nama je slava Sveti Nikola. Deo naše porodice živi u Rumi, mi smo u Beogradu, a jedan deo živi u Požarevcu i Žagubici. Ima i Vitorovića, ali to nije ista porodica.
Prvo sećanje
Prvo što pamtim u životu jesam ja na biciklu na tri točka. Imala sam dve i po godine i bila u dvorištu s drugarom koji se zvao Nenad. Vozili smo bicikle, a onda bi nas baka zvala da stanemo i dala nam sok na cuclu. Posle toga se sećam našeg stana i zajedničkog fotografisanja cele porodice. Živeli smo u Koče Kapetana. Moji su tu stanovali kad sam se rodila. Sa tri godine smo se preselili u Vojvode Brane, gde sam išla u školu i živela do tridesete godine.
Školski dani
Završila sam Osnovnu školu "Ivan Goran Kovačić". I danas sam u kontaktu s nekim drugaricama iz detinjstva. Tih godina bilo je usmereno obrazovanje i deset razreda, pa su nas sve poslednje dve godine preselili u Šestu beogradsku gimnaziju. Nakon toga sam se usmerila i prešla u Četrnaestu, gde sam se usmerila na organizatora kulturnih programa i delatnosti, a razredna mi je bila Trojanka Colić. Volela je pozorište i recitatore. Imala sam njenu podršku što sam išla u "Krsmanac".
Amatersko pozorište
U amatersko pozorište "Branko Krsmanović" sam otišla sa 14. Bilo je tih godina u velikom usponu. Do upisa na akademiju sam obišla celu bivšu Jugoslaviju. Nažalost, takva vrsta rada je danas potpuno izumrla. U manjim gradovima te stvari i dalje funkcionišu, ali su to mesta koja nemaju profesionalna pozorišta. Mnogo mi je žao. Meni je to značajan period života i bio mi je jedan od elementa pri mom daljem usmerenju.
Teret slavnih roditelja
Veliki je teret kad su ti roditelji glumci. Moj otac Mihailo je bio glumac, a pokojni brat Oliver Viktorović uspešan i talentovan reditelj. Nosila sam na svojim plećima tu vrstu tereta, a jednom čak i pitanje: "Da li mislite da su svi Viktorovići talentovani?" Vrlo je to neprijatno kad decu gledaju na taj način. Znate, često su deca doktora lekari. Ja sam odrasla u pozorištu. Nisam postala glumica jer su mi otac i brat bili umetnici. Za to je kriva Ljubinka Bobić. Otac bi me vodio svakog vikenda u Narodno pozorište, pa sam "Gospođu ministarku" s Ljubinkom gledala 14 puta, a i njeno poslednje izvođenje. Bilo je prirodno da to zavolim. Međutim, Ljubinka i njena Ministarka su doprinele odluci da odem u "Krsmanac". Gledala sam je privatno i na sceni. Bila sam opčinjena njenom pojavom. Ljubinka je bila žena koja je znala tačno šta radi. Imala sam desetak godina kad je ona poslednji put stala na scenu.
Studije i prvi poslovi
Glumu sam završila u Novom Sadu, a razlog što je nisam upisala u svom rodnom gradu je jednostavan. U Beogradu i Zagrebu su prijemni ispiti bili krajem avgusta, a u Novom Sadu krajem juna. Išla sam u Novi Sad da probam. Upisala sam kao rezervnu opciju italijanski jezik. U junu sam primljena kao prva klasa legendarnog Petra Banićevića. Danas se svi s klase bavimo glumom, a troje kolega živi u inostranstvu. Bili smo svi posle diplomiranja primljeni u SNP, ali smo se rasturili. Prešla sam u "Radović", igrala sam u Narodnom pozorištu, a dok sam čekala da me tu prime u stalni radni odnos, zvali su me iz Beogradskog dramskog pozorišta. Do 2003. godine sam bila član ansambla, ali sam radila i kao asistent na fakultetu svom profesoru Petru Banićeviću. Dobila sam šansu da dobijem i docenturu... To sam uradila. Plašila sam se da neću stići da radim u Pan teatru i BDP. Bila sam časna. Nisam imala obraza da u BDP ne igram, a primam platu. Ne znam da li bih isto sada uradila. Nisam uzela ni otpremninu. Na fakultetu sam bila do 2019. godine. Nije to tada bilo isto. Provela sam divnih 25 godina na akademiji. Svašta sam nešto radila. Imam više od 80 uloga. Slavili smo nedavno 25 godina Pan teatra. Imam još četiri i po godine do pune penzije. Moja sreća je da svoj posao uvek mogu da radim.
U Panu se borimo. Nadam se da ćemo i mi postati gradsko pozorište za decu. Imamo svoju publiku. Tokom korone su nam pomogli da opstanemo. Pomažu nam Grad i Ministarstvo kulture. Mi smo najmlađe pozorište u Beogradu, trajemo 25 godina, ali jedino smo samofinansirajuće. Vrlo nam lepo radi i kamerna scena. Imamo sedam naslova i verujem i želim da napravimo festival kamernih formi.
Nova uloga
Snimala sam tokom korone film "Prvi maj" s Mladenom Đorđevićem. Verujem da će on biti veoma dobar. Imam utisak da je celoj ekipi stalo. Jedva čekam to da vidim. Igram i u seriji "Nemirni". Serija počinje da se emituje 13. maja na Superstar kanalu. Glumim majku glavne junakinje, koji igra Nikolina. Srela sam se konačno u kadru sa Anicom Dobrom. Moja junakinja je nekad bila žena tajkuna, a onda su joj ubili muža. Igram sebe u mladosti na vrhu moći, ali i posle kao ženu koja se odala alkoholu i ne zna koji je dan. Bio mi je to izazov. U malom prostoru imam dva zanimljiva lika. Vidim da su producenti zadovoljni. Ima me u nekoliko epizoda, a verujem da će me biti u nastavku. Moj lik u seriji se zove Ljiljana.
Prvi film
Kod Živka Nikolića sam snimila prvi film, "Iskušavanje đavola". Dobila sam nagradu za najboljeg debitanta u Nišu. Na festivalu su prikazali 31 film. Ulogu sam dobila tako što sam slike reditelju poslala poštom. On me je pozvan da me vidi, pa ako mu odgovaram, uzeće me za ulogu. Pošla sam s jednom tašnicom za Crnu Goru, pa sam se vratila kasnije po kofer. To je bilo neprocenjivo iskustvo. Dva meseca smo radili. Živko je bio genijalan. Mislila sam da će svako snimanje tako da mi izgleda, a nije. Mladen Đorđević nosi tu energiju ozbiljnog umetnika.
Žikina ženidba
A Gidra? Girda je bio čudesan kolega i uspeo je da me oslobodi kao glumicu. Ulogu Violete Striptizete sam dobila u doba inflacije. Plata mi je na Crvenom krstu bila četiri marke, ukoliko pre podneva stignem do dilera. Stigao je poziv za "Žikinu ženidbu" i honorar od 500 maraka.
Prvi put je trebalo da se razgolitim pred njim, a on je kolega mog oca, koga znam kad sam bila dete. Meni je to bilo strašno. Rekla mi je jedna koleginica da za takve scene mogu da tražim da ekipa izađe. I došlo je snimanje, a ja ne znam šta da radim i samo ćutim. Vidi on da ja imam problem i zove me i kaže: "Vidi, sunce, znam šta želiš da tražiš. Nemoj to da radiš. Ponašaj se kao da si u rolci, molim te. Moraš to da uradiš kao da je normalno." Poslušam ga. Mislim da niko nije primetio da imam tremu. Bio je bolestan tih godina i već je išao sa štapom. Naša dijaspora je taj film gledala na VHS kasetama i narod me je znao kao Violetu Stiptizetu. Ne smatram da je to moja najznačajnija uloga, ali je najpopularnija.
Velike i male uloge
Radujem se svakoj dobroj maloj ulozi. Lepo je kad imaš veliku i imaš kontinuitet kroz film. Znate, u filmu "Lepa sela lepo gore" kažem: "Zalij mi muškatle." To je replika po kojoj me mnogi znaju, a imam čak i maramu. Nemam problem da li je uloga velika ili mala, nego mora da mi se dopada i da budem pristojno plaćena. Kasnije sam osvestila kao glumica da volim transformacije. Nikad nisam imala problem da igram starije od sebe, tetke, babe i žene s margine. Znam da nikad nisam bila Ofelija ili Julija. Nisam taj tip. Moja ćerka možda jeste i ima tu nežnu crtu. I sa 14 godina u amaterskom pozorištu sam igrala babe.
Pre korone kod Miloša Radovića sam snimala "Žmurke", igram baku koje se plaši njen unuk. Izgledam tu kao iz Diznijevih filmova. Čudesna. Snimatelj Radan Popović je tražio da se fotografiše sa mnom. Volim svoj posao. Birala sam da sam budem sam svoj gazda. Otišla sam u režiju. Odlučno je ispala moja "Elektra" u Zaječaru. Nije lako raditi Danila Kiša. Glumci su briljantni. Tanja Bošković me rasplakala svojim komentarom na predstavu, a da nisu bile devedesete, kad sam studirala, upisala bih režiju. Sada me sve češće vuče režija.
Udžbenici
Zadatak mene kao profesora je da iz glumca izvučem maksimum. Autor sam 14 udžbenika. Bila je ideja da se uvede gluma i pokret u škole. Živelo je to kratko. Pozvali su me da to napravim i napišem s kolegama. Za najmlađe su izgledali kao slikovnice i zvali su se "Dramski pokret 1, 2, 3 i 4", a za starije "Dramska radionica 1, 2, 3 i 4", sa Raškom Jovanovićem sam učestvovala u stvaranju Pozorišne enciklopedije i kompleta iz didaktike "Ja glumim i govorim". Knjige je izdao Zavod za udžbenike. Nije to više obavezna literatura i predmet.
Mirjana Karanović
S Mirom Karanović mnogi imaju problema, ali je ja veoma volim. Nas dve se družimo i privatno. Upoznala sam je još kao dete, kad je igrala u Dadovu, a moj brat je tamo žario i palio. Sećam je se iz njegovih režija. Dugo smo radile zajedno. Bila sam joj asistent. Uvek mi znači da pogleda nešto kad radim. Ne mislimo uvek isto. Mira je prvo sjajna glumica, ali posebna po svojoj naravi. Nekako sam ja po profesiji pomiritelj. I danas kad uzmem nešto da radim, mislim da utakmicu dobija dobar tim. Dobar solista ne može ništa da napravi. Birali smo kolektivni posao. Važna je ta energija. Mira je ostvarila maksimum koji je moguć. Dobila je nagradu za "Petrijin venac", pa godinama nije ništa radila. Živimo u vremenu koje je čudno. U glumi su bitni sreća, upornost, ali i snalaženje. Kažem uvek mojim studentima da ne čekaju i da imaju inicijativu. Za glumca je važno da stalno radi.
Brak
Đurina i moja ljubav počela je vrlo čudno. Upoznali smo kad nije bilo goriva. Došla sam mojim "jugom" na more s drugaricom Oliverom Živković. Spavali smo u mojoj sojenici na Adi Bojani. Olja je bila kod mene i tražila sam gorivo, jer sam morala da se vratim za Beograd zbog predstave. Drugarica je tog dana pošla da se provoza s jednim ribarom i usput su naišli na baržu s naftom iz Albanije. Bilo mi je potrebno 20 litara goriva. Olja i ribar su na brodu popili kafu, a tu je bio i jedan mladi momak. Ona je tražila gorivo za mene i objasnila gde da ga donesu. Mi smo tada do tri sata bili na žurkama. Čekaju me ispred kuće bidoni s gorivom. Ne ispraznim ih, jer je bila noć.
Sutra na vrata u podne lupa jedan zgodni dečko. Bidoni su bili važna stvar tada. Otvorim mu vrata i samo skočim gola u vodu. Ada je nudističko ostrvo i ponašam se normalno. Nije mi jasno da on nije turista. Skuvam mu ja kafu i nudim mu rakiju, ali on neće. Popijem ja jednu i kad je video da žena pije, on je onda popio tri. Bidone, naravno, nije odneo, ali došao je sutra i ponovo prekosutra. Posle smo otišli na plažu...
Đura je trebalo da se ženi u septembru, ali to se, naravno, nije desilo. Došao je u Beograd na kontrolu kontaktnih sočiva i tu tek kreće priča. Naravno da je ostao. Kad on priča ovu priču, bude još duhovitija. Tata mi je tada rekao: "On je sladak i fin, ali ste vi, sine, drugačije vaspitani." Otac je mislio da ćemo se brzo razvesti. Imam dobrog muža. Dobro se razumemo. Uvek postoje neke male krize, ali moramo biti tolerantni.
Deca
Bojanu sam rodila u 32. godini. Bila sam najstarija u gradskom porodilištu. Ništa nisam znala šta ću da radim s detetom kad izađem, ali tu su bili moj muž i mama. Nisam dana bolovanja uzela, jer sam se osećala dobro. Nastavila sam da radim svoj posao. Bojanom se bavio moj muž. Đura je po zanimanju pomorac, ali se udao u Beograd iz Crne Gore. Dobro govori nemački, pa je radio kao prevodilac... neko vreme je radio u "Radoviću", pa na Pinku, a onda je prešao u Pan teatar. Njegov posao je vezan za administraciju.
Naslednica
Bojana je glumica. Radi. Očekivala je da će doći do stalnog angažmana u Narodnom pozorištu. Snimala je film s Majom Miloš. Ne mešam se. Nosi moj teret. Mnogo treba da ubedite reditelje da niste dete glumca. Bojana ne traži našu pomoć. Mislim da je glumcu bitan stalni angažman kako bi mogao dalje da se razvija. To kažem kao pedagog. Njena profesorka je bila Mirjana Karanović. Napravila je sjajnu predstavu "Koronirajmo" s dečkom Markom. Ona miri stariju i mlađu publiku. Duhovito, ali tačno. Moja ćerka je u vezi s Markom Miloševićem, koji je bio moj student. Njih dvoje su se sreli posle diplomiranja na jednom poslu. Prvo su počeli da se druže. Mislim da su pet godina zajedno. Ne pitam kakvi su im planovi. Verujem da ću doživeti da budem baka.
Sinu dala ime po dedi
Mihailo je dobio ime po dedi. I moj otac, a i Đurin, zvao se Mihailo. Lepo je ime, pa je tako odluka pala. Na četvrtoj godini je menadžmenta. Snimao je reklamu i malo se bavio glumom. Radio je u magacinu i na građevini. Ne libi se posla. Bio je kao dete plav, a sada je riđ. Svuda ga registruju. Bavi se ekstremnim sportovima, što me raduje, ali i plaši. Vozi kajt i snoubord. Na mene je to povukao. I Mihailo je u ozbiljnoj vezi, kao i Bojana.
Posle porođaja na predstavu
Porodica i moj posao nisu nikad trpeli. Čovek pola života provodi na poslu, a drugu polovinu s porodicom. E, ovo da ti ispričam: kad sam rodila Mihaila, 26. maja, to je bio petak, ja sam rekla da ću doći u utorak na ispitnu predstavu. Moj profesor Petar Banićević nije verovao. Sebi sam objasnila da će tako da bude. Ne kažem da tako treba moje koleginice da se ponašaju. Posle sedam dana od porođaja sam igrala "Rodoljupce". Kao mlađa sam bila jedra. Posle porođaja s njom sam imala deset kilograma manje nego pre trudnoće, a posle Mihaila još dva kilograma. Nikad ih nisam vratila. U mladosti sam držala dijete. To je neki gen i priroda.
Bratanica
Znam tačno šta hoćeš da me pitaš. Nemam problem da pričam o toj temi i mojoj bratanici Teodori, koja je ubila svoju majku i baku. Nažalost, nisam mogla da budem njen roditelj. Ona je ćerka jedinica mog pokojnog brata. Teodora je 12 godina mlađa od mene, a ja sam bila isto toliko od svog rođenog brata Olivera. Imala je ona svoje roditelje, koji sada, nažalost, nisu živi. Svog brata sam jako volela, a ni protiv snajke nisam imala ništa. Mislim da su njih dvoje bili pogrešan spoj i da je Teodora kolateralna šteta svojih roditelja. Ona je bila slatko dete. Sve što se desilo prouzrokovano je lošim odnosom roditelja prema njoj. Mislim da ne zaslužuju svi ljudi decu. Odluku o svom životu mogu da donose, ali ako se odlučiš da imaš dete, moraš da mu se posvetiš, a ne da ga ubiješ u pojam.
Sklanjala sam se od novinara
S Teodorom nisam u kontaktu od 2006. godine. Pokušala sam više puta da je izvučem iz problema. Ona je decu rodila posle. Imala sam 2006. veliku neprijatnost s njom i majkom. Posle tog događaja sam prekinula svaku komunikaciju, jer je to ugrozilo moju porodicu i decu. Više nisam mogla da joj pomognem. Mnogo mi je žao što njena deca rastu na sličan način. Svesno nisam htela kontakt s njom. Kad se desila ta tragedija, pomislila sam u kojoj meri sam i ja kriva. Međutim, ništa nisam bila jer se to desilo 2015. godine, a devet godina pre toga sam prekinula odnos i rekla kraj. Sve što znam o tom događaju je iz medija. Sklanjala sam se od novinara jer nisam znala šta da im kažem. Imam ja lepa sećanja na tu devojčicu. Iskreno mi je žao. Jedina sam doživela to od bliže porodice. Možda je bolje što nisu morali to da vide.
Ko zna zašto je to dobro
Puna sam energije. Neki kažu da na tome mogu i klinci da mi pozavide. Uvek sam optimista i kad ne valja, vodim se onim babinim, koja je govorila da to može da se reši. Nema glumca na predstavi, ali šou mora da ide dalje. Nema očaja. Važno je verovati i nadati se boljem, ali i biti uporan. Najgora je stvar odustati. Moraš ići ka svojim ciljevima, pa i kad ne dođeš do njih, možda taj neko od gore nije planirao. Moja baba je govorila: "Ko zna zašto je to dobro." To je tačno. Ko zna zašto je moj put bio ovakav. Idemo dalje.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
Bonus video: