Nezapamćena tragedija u beogradskoj Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" u kojoj su stradala deca, tuga i bol roditelja, drugova, nastavnika, duboko je potresla svakog od nas, Srbija tuguje.
Mnogo je pitanja za čitavo društvo.
Zašto? Da li je tragedija mogla da se izbegne?
Ko je napravio propust, niko ne zna šta se desilo sa trinaestogodišnjakom da potegne oružje na drugove...
Šta se promenilo, nekada smo se nadmetanjem u igri i sportu dokazivali u društvu, okruženju, a danas?
Gde su autoriteti, u porodici, školi šta je sa njima?
Šta treba poboljšati da deca imaju bolje uzore i prave sisteme vrednosti ?
Prosvetni radnici u Vranju ukazuju na činjenicu da se decenijama unazad narušava autoritet prosvetnih radnika, što nije u interesu dece.
Dečja prava su neprikosnovena i prevazilaze autoritet roditelja, učitelja, nastavnika, profesora.
Deca znaju sva njihova prava, ali čini se da ne znaju nijednu svoju obavezu koja upravo i proizilazi iz njihovih prava.
"Deci je mnogo dozvoljeno kod kuće i opraštaju im se velike greške pa deca smatraju da je i takvo ponašanje normalno. Onda nastavnici imaju probleme u školi da objasne da takvo ponašanje nije u skladu sa normama društva kome pripadamo, što može dovesti do neželjenih posledica", ističu prosvetari.
Prema njihovim rečima nekada su učitelji, nastavnici i profesori bili poštovani u školi, ali i van nje. Dok je sada sve to "srozano".
"Deca su različitog karaktera i senzibiliteta. Iskusan nastavnik upoznaje učenika posle četiri do pet održanih časova. Karakter dece se nabolje može videti kroz igru na časovima fizičkog vaspitanja. Tu se prepoznaju uporna temperamentna deca, spremna da budu deo tima i da svojim radom doprinesu pobedi svoje ekipe i da znaju da se raduju pobedi, ali i da budu spremni da dostojanstveno i ljudski podnesu poraz, jer kroz život imate i pobede i poraze", navodi profesor fizičkog vaspitanja.
On napominje da neka deca reaguju na način koji nije u skladu sa uobičajenim ponašanjem vršnjaka. Tada je nastavnik u obavezi da o tome razgovara sa učenikom, obavesti razrednog starešinu i pedagoga škole koji razgovaraju sa roditeljima i preduzimaju odgovarajuće mere.
"Moj otac je bio učitelj, bio je poštovan i nakon odlaska u penziju. Kao odrasli ljudi, njegovi učenici svih generacija dolazili su kod njega savetujući se sa njim o vaspitanju svoje dece. I ja sam prosvetni radnik i mogu da kažem da postoji velika razlika između moje i generacija kojima ja predajem", kaže profesor .
On se priseća školskih dana i jedne od situacija kada je predsednik jedne opštine otac njegovog školskog druga po pozivu razrednog starešine zbog primedbe na ponašanje njegovog deteta došao u školu. "Nije hteo da uđe u nastavničku kancelariju već je sa puno poštovanja sačekao profesora, razrednog starešinu u hodniku škole kako bi zajedno rešili postojeći problem. To sada nije slučaj, profesori trpe pritiske sa svih strana što nikako nije u interesu učenika".
Vaspitanje kod kuće i u školi uz obrazovanje mora da ima za cilj da deca postanu dobri, pošteni ljudi i još bolji stručnjaci u svojoj struci.
Potpuno je neshvatljivo da je ovakva tragedija mogla da se desi u školi, sa tugom i žaljenjem izgovara profesor.
Kurir.rs/T.S.