Visoko Mesto je u jednom od obraćanja naciji izrazilo zabrinutost da bi masakr u OŠ V. Ribnikar mogao izazvati tzv. Copycat Effect, što će reći seriju sličnih masovnih ubistava. Bojazan se pokazala opravdanom. Koliko sutra neki dečaci su po školama stali da mlataraju pištoljima - srećom plastičnim, na društvenim mrežama se pojavila fantomska grupa „Kosta car“, koja je dobila desetine hiljada „lajkova“, a već prekosutra je osvanula crna vest da je mladić, samo nekoliko godina stariji od Koste K., rafalima iz automatske puške ubio osmoro ljudi, među njima i jednog policajca, i ranio još trinaest.
Vlada je po kratkom postupku usvojila „set“ zakona (uredbi?), od kojih su neki dobri, neki teško sprovodivi, neki pak naučnofantastični. Sve, međutim, da se svi novozakoni sprovedu u potpunosti, mogućnost ponavljanja sličnih tragedija se ne može isključiti. Za tu nemoguću misiju bila bi potrebna ona jedinica iz filma Minority Report, a ni ona se nije baš najbolje pokazala.
Pa može li se išta uraditi? Još kako se može, što ne znači da će biti urađeno. Mogla bi se - tačnije morala bi se - značajno smanjiti psihotizacija društva stvaranjem atmosfere permanentnog vanrednog stanja i neposredne ratne (i svake druge) opasnosti.
Predlozi kako to učiniti pljušte i sa leva i sa desna. Krugovi bliski „patriotskim intelektualcima“ - vrhovnom zakonodavnom telu u Srbiji - smatraju da je rešenje u povratku „tradicionalnim vrednostima“. Šio mi ga Ðura. Raspad srpskog društva je počeo upravo u trenutku kad se Srbija, posle četrdeset godina socijalizma, vratila „tradicionalnim vrednostima“. Preterujem? Ne. Proverite u praksi. Recite bilo kome od glavnih ovdašnjih nasilnika (svih boja) - a legion i je ime - da nije „tradicionalno vredan“, pa ćete videti kako ćete se provesti. Svidelo se vama ili ne, ali rešavanje svih sporova i nesuglasica isključivo nasilnim putem u Srbiji je tradicija.
Da bi se umanjila društvena psihotizacija i sveprisutni strah - otac svih agresija, potrebno je nešto drugo, nešto što je moralo biti urađeno u XIX veku, a nije urađeno, što je - jednom u XIX, jednom u XXI veku - pokušano da se uradi i oba puta neslavno propalo. Treba li uopšte reći da je posle propasti svakog od tih pokušaja tradicionalno nasilje postajalo sve crnje i gore.
Ono što je potrebno je promena paradigme, sklapanje društvenog dogovora važećeg za sve. Budući da se ceo narod ne može dogovarati, tog bi se posla moralo prihvatiti radno telo sastavljeno od predstavnika svih parlamentarnih i vanparlamentarnih stranaka i pokreta, sindikata i istaknutih intelektualaca svih boja, koji bi - nipošto preko noći - utvrdili pravila ponašanja u politici i medijima, a potom zakonski (ako treba i pendrekom) diskvalifikovali sve prekršioce dogovora, a neke od njih i utamničili.
Radno telo bi najpre moralo dati odgovor na neka neprijatna pitanja. Počnimo od prvog, da li su ovom društvu važniji ljudi ili teritorije. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.