Nada mi nije bila veća od sumnje, nisam imao nikakvih nedoumica, mogao sam potpisati - uzdržao sam se da to učinim zbog „osetljivosti momenta“ - da će prvog dana nakon dana žalosti biti upriličen protest opozicije i ubrzo potom kontraprotest vlasti.
Nisam gledao u kristalnu kuglu, nisam analizirao situaciju, bio sam siguran da će tako biti naprosto zato što to u Srbiji tako ide, zato što nam je - da parafraziram Konstantinovića (i da zabodem prst u Abu Ćirjakovu ranu) - iskustvo mitingaško i kontramitingaško.
Tabloidi serbski - koji su, nakon tri dana relativnog tihovanja, dodatno povisili ton za dve oktave - opoziciji serbskoj nabijaju na nos pokušaj da „strmopizdi vlast koristeći tragediju i ubilačke namere Milovana Brkića“, tako nekako, po običaju seru. Ako se drugačije ne naredi - a drugačije nije naređeno - protesti (svih boja) su legitimna stvar, a još je legitimnija namera opozicija (svih boja) da strmopižđuje vlast (svih boja).
Problem je u tome što su i protesti i kontraprotesti u funkciji održavanja srpskom srcu najdražeg stanja - statusa kvo - koje je uzrok mnogih sranja. Budalasto je protestovati i kontraprotestovati protiv nasilja - kao što je budalasto protestovati protiv poplava, a i zbog toga se protestovalo - nasilje valja suzbijati, a uspešno ga može suzbiti samo državni aparat sile.
Nikakvi, dakle, dijalozi, okrugli stolovi, psiholozi i sociolozi. Kakve su, recimo, okrugle stolove, kakve dijaloge upriličavali - i s kakvim su se sociolozima i psiholozima konsultovali eks-ju komunisti - a nasilje je u SFRjotu bilo na istorijskom minimumu svih eks-ju naroda i narodnosti. Drugom ćemo zgodom o tome kako su to radili i da li je baš sve što su radili bilo korisno za istoriju i život.
Onda smo se sredinom osamdesetih - kad je komunizam prdno u čabar - „vratili tradiciji“. Da bi nas sada - nakon masovnih krvoprolića koja su postala serijska - isti oni koji su nas vratili tradiciji (koristim priliku da ih nabijem na qwrz) - minus umrli, plus novostasali - pozivali da se ponovo vratimo tradiciji.
Nemojte imati iluzije: nasilje, nasilničko ponašanje i nasilne smene vlasti su naša „svetla tradicija“, zaslađena bapskim pričama o tome da smo „narod pun empatije koji savladava sve zla“ i bla-bla. Takođe je naša tradicija da se nasilje počinjeno preko granice (koje?) smatra junaštvom, a nasilje počinjeno kod kuće - nezapamćenim zločinom.
Ali nasilje, kao što onomad apsolvirasmo, ne zna za granice. Zato mu se granice moraju postavljati, a koje su to granice - i kako se postavljaju - već smo pomenuli - institucije, zakoni, njihova striktna primena, a ako treba, i pendrek (ako mene pitate, najbolji lek).
Ako bi bog dao - bog bi rado dao, ali mi nećemo - da se pojavi politička snaga s takvim programom, konačno bismo se vratili u realnost, a tradicija bi se već snašla.