Život nije lak, svima je na poneki način težak. Ali mora da postoji granica, da se radi i prvo da se čuva porodica. Ako se on drznuo, nepodnošljiv je, ne dolivaj ulje na vatru. Ako si ti, ako ti je muka i teško, ne mora on da džara, nek pritrpi, mimoiđete se. A ne odma doviđenja - ovako zbori baka Jeja Pavlović iz Grivca kraj Knića.
Od bezmalo 84 leta, u selu gde je kuća malo, a naroda još manje, u Gornjoj Gruži, na horizontu sela Grivac, usred lepote koju samo Šumadija ima, baka Jeja živi sama, a rado dočeka svakog ko joj dođe. Bistrog uma, iako s četiri razreda, životnu je školu izučila.
- Rođena sam 11. oktobra 1939, ovde, u selu Grivac. Majka je obliznila nas dve. Ličile smo ko jaje jajetu. I mene Julijanu i nju Sofijanu zovu Jeja. I ona se udala ovde, u selo, i tako dve Jeje u Grivcu. Niko živi nam imena ne zna - počinje baka.
Za slikanje obuče plavu košulju, da ne bude "vrana ko gavran", al' namerno osta u opancima, u kojima je po vasceli dan.
- Ko dete i devojka živela sam u kući od 10 čeljadi. Vladao je obraz i poštenje, nije smelo ko sad. Nas dve obe plavuše, lepe devojčice. Nije tu bilo da ga voliš, neke ljubavi, ko što se danas njuše, zabavljaju, balave. Kome te dadu, tu ideš - priča baka Jeja.
Dali su je u Pavloviće.
- Došla sam u dve sobe, pa smo pravili kuću, nosila sam s mužem malter da ne plaća prostog radnika. Kupili smo zemlju, doveli struju, vodu, sad imamo i telefone. Najviše zovem moju Jeju, svako veče da se ispričamo.
Bez muža je ostala pre 15 godina. Sin, snaja i dva unuka su u Kragujevcu, ali često kod svoje Jeje. Na unuke je ponosna.
- Jedan je diplomirani pravnik, drugi student medicine, pa ako baba bude živa da je njen lekar malo posluša. Vole da dođu. I dovedu društvo. Spremila ja jednom na poslužavniku i slatko od šljiva, doći će i devojčice - priča baka Jeja
.
Stiže pet devojčica i pet dečaka.
- Ponela ja ono slatko, a jedna će meni: "Šta ćeš s tim, bako?! Vrati ti to. Daj ti nama ljutu i kaficu." Vratih, šta ću, i donesem im flašu naše, domaće rakije. Zasedoše deca. Nijedna ne uze slatko, ćerko, samo ljuta, kafa i cigare. Zapališe posle roštilj. Koja god flaša naiđe ide. Sedesmo, sedesmo, dok sam im očitala bukvicu, prođe i ponoć. U dva moradoh da legnem, treba mi ustati, imam punu štalu da namirim.
Zima bila pa je baka založila i peći.
- Devojčicama dadoh topliju sobu, da mi ne ozebu, dečacima založih gore. "Vi ste došle kod mene časno i pošteno da spavate, šta ste rešile uradite na drugom mestu", velim im pa odem da legnem. U podne sve po dvoje izlazi iz soba. Niko ništa nije ispoštovao. Sad je drugo vreme, ćerko, radi kako koje oće. Ja nisam mogla biti stražar s puškom. Bila sam poštena, rekla ko gde da spava - kaže pa nastavlja:
- Sad nema stida. Ne veruje se nikom, sve je propalo. Zapamtite, nemojte da budete zagrižljivi u sitnice, pa od te sitnice da izađe na veliko. Deca najsrećnije žive ispred oba roditelja, tuđ roditelj ne može da ga gleda ko svoje dete. Verujte u boga, ne legnem dok boga ne zamolim. I znajte: oteto - prokleto!
Zasela baka Jeja, može da zbori, kiša joj planove pokvarila.
- Kaljavo, a treba da posejem kukuruz, pasulj, dinje i lubenice. Ostalo mi niklo. Po pet sati se ne vraćam iz vrta. Kad bih ležala jedan jedini dan, sutradan ne bih mogla ni na jednu nogu. Samo rad, ne odustaj iako ti nije lako. Al kad uradiš i vidiš iza tebe, pa ti lepo - kazuje baka Jeja, pa još veli:
- Zadovoljna sam. Spremna sam još da poživim, ali i da idem bogu na istinu ako mi je vreme.
Kurir.rs/J. S. Spasić