Sjedinjene Američke Države tvrde da imaju najbolje ustrojenu državu, najdemokratskije društvo i najbolje obaveštajne službe na svetu. Ipak, sveto špijunsko trojstvo Amerike, Centralna obaveštajna agencija, Agencija za nacionalnu bezbednost i Obaveštajna agencija odbrane nije uspelo da spreči 11. septembar 2001. godine. Teroristi su oteli četiri aviona i detonirali ih u srcu najbezbednije države na planeti. Ceo prislušni, obaveštajni i kontraobaveštajni aparat je zakazao. Oko 900 milijardi dolara potrošenih te godine na vojsku, špijunažu i policiju nisu vredele. Napad niko nije očekivao. Nije ga čak ni pretpostavio. U napadu na kule bliznakinje poginulo je 2.966 nevinih ljudi.
Ali, 11. septembra 2001. godine Amerika se nije podelila. Niko nije optužio Bušovu administraciju da je zakazala. Da je uništila sistem. Niko nije organizovao proteste. Nije tražio njegovu smenu. Amerika je smogla snage da se ujedini. Da se izdigne iznad političkih nesporazuma. Da prevaziđe razlike. Da uperi pogled u budućnost. I da potroši još više milijardi dolara iz buyeta na poboljšanje bezbednosti.
Jesu li postali bezbedniji? Ne! Imaju li manje nevinih žrtava? Nemaju! Za 20 godina na bezbednost je potrošeno oko 18 hiljada milijardi dolara. Uprkos tome, Amerika se bar jednom mesečno suočava sa ogromnim brojem ubijenih, kao da je u ratu. SAD od 2001. više nego ikad u istoriji, potresaju masovni masakri dece u školama i građana u javnim objektima. Američki mediji su objavili da su od 2006. godine ubijena 2.793 civila. Skoro kao u terorističkom napadu 11. septembra 2001. Ko je zbog toga tražio ostavku Buša? Baraka Obame? Donalda Trampa? Yoa Bajdena? Niko!
Dva strašna zločina potresla su Srbiju, koja nema odbrambeni i obaveštajni aparat kao SAD. I šta rade Srbi? Zbijaju li redove kad im je teško? Udružuju li se da prevaziđu nevolje? Traže li konstruktivna rešenja za teškoće? Rade li timski da pobede izazove? Ne! Sedamnaest žrtava bezumlja Koste Kecmanovića i Uroša Blažića nije bilo dovoljno za ujedinjenje.
Ima jedan deo Srba koji državu poistovećuju sa političkim protivnicima na vlasti koje mrze jer ometaju njihov dolazak na vlast; koji demokratiju i društvene vrednosti poistovećuju sa svojom žudnjom za preuzimanjem vlasti bez izbora, i sve što rade, rade samo da bi ostvarili tu svoju žudnju. Oni režiraju atmosferu netrpeljivosti, prikazujući sebe kao podvižnike koji se žrtvuju za dobrobit naroda. Njihov martirizam je lažan. Njihova žrtva je izmišljotina. Oni na događajima poziraju fotoreporterima i kamermanima kao na filmskom setu. Na svim protestima nasrću na policiju i građane, koji nastoje da žive svoj život, u nadi da će biti odgurnuti ili opsovani, da bi od toga mogli da naprave žrtveno prikazanje.
Priča o navodnom nezadovoljstvu građana zasniva se na očiglednoj prevari da je za zločine odgovorno društvo. Kont i Dirkem nas uče da društvo čine svi građani jedne države. Pitam se je li Kostu Kecmanovića, Blažića, ili bilo kog ubicu vaspitavao neko od čitalaca ovog teksta? Je li na njegovo vaspitanje uticao neki vozač gradskog prevoza, radnica u supermarketu, profesor univerziteta? Je li ga vaspitavao Vučić? Vlada Srbije? Narodna skupština? Pink? Hepi? RTS? N1? Nova S? HBO? Histori? Đilas? Jeremić? Ne! Niko od pobrojanih, ili izostavljenih osoba nema veze s Kostinim vaspitanjem. Niti njegovim zločinom. Za to su odgovorni on i njegova porodica. I, niko osim roditelja nije mogao znati za mračna snatrenja njegove duše. Za strah i drhtanje njegovog bića. Nisu morali da čitaju Kjerkegora, trebalo je samo da budu svetlost na putu njegovog odrastanja. Sve što je želeo da postane, a nije, njima pada na dušu. Sve što je postao njihov je greh. I njihova odgovornost. I ničija više. Nijedan nastavnik. Nijedan drug, drugarica, slučajni prolaznik, niko nije uticao na njegov ulazak u zonu sumraka.
Tvrditi bilo šta drugo zlonamerna je zamena teza. Vrednosti definišu elite. Intelektualne, pre svega. I sad, dolazimo do paradoksa. Ako opozicija tvrdi da vlast nije elita; ako tvrdi da su jedino oni obrazovani; da su škole i univerzizeti i elitni kvartovi njihovo uporište, od kojih naprednjaci i njihovi glasači beže kao đavo od krsta; i ako se bezbroj puta ponavlja da su građani koji glasaju za Vučića najobičnija neobrazovana, bezvredna krezuba rulja - kako onda vlast koja nije elita i njoj naklonjena rulja mogu biti odgovorni za propast društvenih vrednosti?
Narod nije i ne može biti odgovoran. Uvek je odgovorna takozvana intelektualna elita. Ona određuje pravila. U nauci. Kulturi. Obrazovanju. Elita radi očuvanja svoje uzvišenosti drži znanje zaključano ispod tri sloja isprazne nedodirljivosti, plašeći se da običnim ljudima otkrije tajnu znanja, baš kao što Baš Čelik skriva tajnu svoje besmrtnosti u antropomorfnom.
U prošlom tekstu sam napisao: „Knjige, knjige, braćo i sestre, a ne zvona i praporci društvenih mreža„. Ali nisam mislio na decu, nego na nas. Deca današnjice nisu odgovorna za to što mi ne razumemo tehnologije 21. veka. Digitalne generacije ne mogu da shvate naše motive i analogni način razmišljanja. Umesto što njih primoravamo da se vrate ceo vek unazad, mi se moramo digitalizovati. Nekad se pisalo na zidovima pećina. Zatim, na kamenim pločama, pa na papirusu. Onda je Gutenbergova štamparska presa promenila istoriju sveta. Belov telefon, radio i televizija još jednom. I, taman kad je čovečanstvo mislilo da smo dostigli vrhunac genijalnosti, rođeni su internet i društvene mreže, strah i trepet za ljude 20. veka.
Umesto što se grčevito borimo da sačuvamo sećanje na njega, kao svoj izgubljeni raj, treba da se setimo Miltona: „Šta je tamno u meni prosvetli, šta nisko uzdigni, podrži.” Mi ne treba decu da primoravamo da vrlinu traže u fiokama naše mladosti, već treba da je uzdignemo do novih generacija kako je to njima korisno, a ne kako mi zamišljamo da jeste.
Malo je stvari oko kojih se slažu levica i desnica, ali su potpuno saglasne da civilizacija kojoj se divimo vrednuje samo ekonomski interes. I da unutar tog egoizma nema mesta vrlini. Da je vrlina smetnja ostvarenju ekonomskog interesa. Reći će da egoizam ljudsku dobrobit tumači samo kroz materijalne vrednosti. Prvenstveno novac. To je mera stvari. A kad je novac mera stvari vrlina je samo smetnja. A empatija nepoželjna. Tačno je to, ali je još tačnije da je još veća opasnost verovanje u nepromenljivost materijalističke postavke sveta. Takva misao predstavlja strah od budućnosti. Strah od novog. To je jedna vrsta sumnje u humanizam naše dece. To je jedna opasna mizantropska misao!
Umesto što nastojimo da zaustavimo vreme treba da preselimo znanje s analognih i zastarelih na nove, tehnološki naprednije medije, i uskladimo svoje strategije s tehnologijama i mogućnostima budućnosti, a ne sa imperativima prošlosti. Kažemo da ne čitaju, da neće da idu u biblioteke. Tačno je. Njih „smara„ da nose keš i vade papirne članske karte. Da pešače i sede u čitaonicama. Oni su onlajn. Oni su e-ljudi. Žele sve da obave preko aplikacije na svom telefonu. I treba im to omogućiti. Tako ćemo im pomoći da postanu ljudi od vrline, na način koji pogoduje njihovim interesovanjima i mogućnostima. Navjrednija dela svetske književnosti, istorije, filozofije i nauke, treba digitalizovati. I omogućiti im da preko aplikacije do njih dođu onlajn. Da plate članirinu onlajn.
Dolazak nove tehnologije znači promenu komunikacije. Deci treba omogućiti da se obrazuju na sebi bliskim, razumljivim i prihvatljivim medijima. Ako deca u mobilnom telefonu, klipovima, mimovima vide svoj progres, ko smo mi da im govorimo kako je naša prošlost etalon vrednosti i mera njihove budućnosti?
Instagram i jutjub su nova mera stvari. I, zato su uverenja da rijaliti programi na televizijama s nacionalnim frekvencijama negativno utiču na decu apsolutna zabluda. Deca ne gledaju ni RTS, ni Pink, ni Hepi, ni N1, niti Novu S. Ako uopšte gledaju televiziju onda su to Net fliks, HBO, Sinestar i eventualno katastrofalno loši muzički kanali, koji promovišu seks, drogu i egoizam. Ako deca više ne žele da gledaju televiziju, mi smo odgovorni za to. Mi televizuju tumačimo u skladu sa svojom percepcijom iz 20. veka.
Sve je medij, rekao je Makluan. To je i pametni telefon. Pametne knjige i vrhunska umetnost su mrtva vrednost ako nemaju publiku. Ukoliko želimo da gradimo bolji svet, najboljem nasleđu čovečanstva moramo omogućiti novi život u skladu sa potrebama sadašnjih i budućih generacija. Moramo prihvatiti nove tehnologije, bez bojazni. Nove tehnologije menjaju percepciju sveta. Nove tehnologije nisu neprijatelj. Samo ih treba umeti razumeti. Deca ne mogu živeti kao mi. Ona imaju svoje živote.
Da bi svet postao bolji moramo promeniti sebe. Svi koji imaju iznad 40 godina treba da se potrude da svet sagledaju drugim očima. Ne očima 20. veka, već očima svoje dece. Samo na taj način uspeće da im prenesu nesumnjive vrednosti i znanja kojima raspolažu, kojima se dive, i koja čuvaju zaključana u monumentalnim zdanjima prošlosti. Ako nastavimo da razgovaramo različitim jezicima, ostaće gluva za ono što želimo da im kažemo. I sva znanja, sve mudrosti, sve vrednosti ostaće im nedostupne. A mi želimo suprotno, zar ne? Nikakvi protesti ne mogu da promene tu činjenicu.
Dnevnik novosadski