Svega nekoliko nedelja nakon što je patrijarh u svojoj Uskršnjoj poslanici označio upotrebu imenica u ženskom rodu kao glavnog neprijatelja porodice, vere i tradicije, svega nekoliko dana nakon što je u nekoliko minuta ubijeno sedam devojčica, svega nekoliko sati nakon što je u Srbiji od strane najbližeg člana porodice ubijena osamnaesta žena ove godine, patrijarh Porfirije nastavio je svoj sveti rat protiv žena, protiv nazivanja žena imenicama u ženskom rodu i, u krajnjem, protiv ravnopravnosti.
Saznali smo, međutim, da patrijarh koji najveći problem vidi u tome da se kaže „naučnica“ ili „spisateljica“ ne vidi apsolutno nikakav problem u tome da se kaže „bednica“ i „jadnica“, jer ovi, potonji izrazi, valjda, ne predstavljaju nikakvo „silovanje jezika“ i ne zvuče „nakaradno“, nego, naprotiv, zvuče baš prirodno, „nenakaradno“, milozvučno i bogougodno.
Sama činjenica da je osnovni argument protivnika rodno senzitivnog jezika, među njima i patrijarha, u tome što im pojedine imenice u ženskom rodu „nakaradno zvuče“ zahteva da pogledamo dublje koje su to imenice u ženskom rodu koje im toliko smetaju. Jer, onda bi trebalo da objasne kako to da im „nakaradno“ zvuče „advokatica“ i „naučnica“, a „nenakaradno“ zvuče „veštica“, „besramnica“ i patrijarhove omiljene „bednica“ i „jadnica“. Kako to da im smeta „dramaturškinja“, ali im ne smeta „sluškinja“, kako to da im „bode uši“ „sutkinja“, dok im, recimo, „nerotkinja“ zvuči baš normalno, kako može da se kaže „nadničarka“, ali nikako ne sme da se kaže „fizičarka“, kako je moguće da nam je „daktilografkinja“ sasvim u skladu sa duhom jezika, dok „fotografkinja“ predstavlja njegovo „silovanje“ i kako „dvorkinja“ neće izazvati apsolutno nikakve reakcije ovih velikih boraca protiv upotrebe imenica u ženskom rodu, dok će na sam pomen „borkinje“ gotovo svi skočiti kao opareni, ili, u najboljem slučaju, s nipodaštavanjem i podsmehom komentarisati onoga ko je tu skandaloznu reč upotrebio?
E, u tome je suština i upravo to više nego išta drugo dokazuje zbog čega je neophodno koristiti imenice u ženskom rodu za sva zanimanja i pozicije na kojima se mogu nalaziti žene. Jer, oni koji se protive rodno senzitivnom jeziku protive se samo tome da koriste imenice u ženskom rodu kada se radi o respektabilnim zanimanjima, važnim pozicijama i poslovima koje, po njihovom mišljenju, treba da obavljaju isključivo muškarci, a nemaju apsolutno ništa protiv da upotrebljavaju imenice u ženskom rodu kada treba omalovažavati, ponižavati, vređati i nipodaštavati žene, nazivati ih pogrdnim imenima i izrazima, pa makar oni i bili u tom toliko omraženom ženskom rodu.
E, zbog toga je važno da se upotrebljavaju imenice u ženskom rodu za sva zanimanja, žene moraju biti vidljive u jeziku jer im u našem društvu pripada uloga naučnica a ne bednica, sutkinja a ne sluškinja, jer se moraju i u jeziku videti svuda tamo gde i u životu jesu, pa bi bolje bilo da neki kojima je čudno, „nakaradno“ ili „nisu navikli“ da koriste takve izraze što pre naviknu da ih koriste i priviknu na to da žene u našem društvu jesu sve to i niko nema pravo da ih omalovažava na način na koji je to učinio patrijarh.
I nije ovo nevažno pitanje i nije ovo tema za feministkinje. Ovo je tema za sve žene, ovo je pitanje ravnopravnosti, poštovanja i da li će društvo naučiti da nas tretira i kao naučnice, ili uvek i zauvek samo kao bednice.