U danima koji su za nama imali smo dva protesta dela opozicije, a predstoji nam i treći... Biće ih, nažalost, još ukoliko je ispunjenje njihovih zahteva uslov da prestanu. Jer zahtevi su takvi da ih je nemoguće ispuniti.
Ima mišljenja da su namerno baš tako sročeni kako bi protesti mogli da budu nastavljeni do preuzimanja vlasti, ali i površna analiza pokazuje da je razlog poslovična nesposobnost opozicije da planski deluje. Plus nepristojna žurba s kojom su protesti zakazani da bi pokušali da iskoriste eksplozivni naboj emocija u građanstvu...
Uostalom, poslednjih godina "protesti do ispunjenja zahteva" postali su uobičajeni - i praktično jedini! - način delovanja srpske opozicije.
I da li su išta postigli?
Nisu!
Izražavanje narodne volje protestnim skupom nije nova stvar. Stari su Rimljani, kao oblik neposredne demokratije, imali plebiscit - usvajanje zakona narodnim glasanjem.
Ali nije moglo da se desi da se skupi grupa, manja ili veća, i svoju volju proglasi za narodnu. I to je tačka koja deli politiku od politikantstva!
Bivalo je u najnovijoj istoriji Srbije skupova protiv vlasti odista masovnih, kao što je bilo i onih od par stotina ljudi. Da li je trebalo poslušati zahteve iznete na njima?
Nije!
Srbija ima šest i po miliona građana s pravom glasa. Zašto bi za donošenje bitnih odluka, od izmene zakona o nacionalnim frekvencijama, preko promene poreskih stopa za frilensere, do promene vlade, bilo dovoljno deset, pedeset, pa i hipotetičnih sto hiljada promuklih glasova sa Gazele?
Ako se ne računa većina na izborima, koja se brojka računa?
Svesni da je njihov način delovanja neligitiman, organizatori ovih protesta računaju na kolaps u saobraćaju i sveopšti haos u funkcionisanju grada. Otuda blokada neuralgičnih tačaka u prestonici, raskrsnica i mostova, u vreme saobraćajnih špiceva.
Ali u ovakvom razmišljanju krije se opasna zamka: ukoliko se prihvati izjašnjavanje na ulici, postoji vrlo realna mogućnost da i oni koji misle suprotno na isti način ispostave kontrazahteve. Posledice su vrlo lako predvidive: haos!
Zato nad organizatorima političkih skupova "do ispunjenja zahteva" lebdi neotklonjiva sumnja da im je upravo haos krajnji cilj. I računica da će iz takvog stanja izvući politički profit. Nije nemoguće tako profitirati, ali krajnje je cinično, jer će cenu haosa platiti svi osim njih.
I sad se vraćamo na početak ovog teksta, do tvrdnje da je aktuelne zahteve nemoguće ispuniti, što samo potvrđuje zaključak da je jedini mogući ishod protesta haos.
Na stranu traženje ostavki ministara, time će se koliko sutra baviti Naroda skupština, ali na listi želja dela srpske opozicije su i opšta mesta koja kao da su prepisana od učesnice na izboru za mis: "zabrana nasilja, primitivizma i nemorala", na primer.
Ko bi određivao šta je primitivizam? Komisija izabrana od "uglednih građana" ili bi svi iz opozicionih redova delegirali po jednog člana?
I šta bi bilo sa nemoralom?
Znamo da je za Boška Obradovića nemoralno kad se dva muškarca na ulici drže za ruke, ali šta kažu Pavle Grbović i Biljana Stojković? Hoće li to rešavati tripartitna komisija ili će se Dveri i Narodna stranka dogovoriti o vrhovnom talibanu?
I tako ad infinitum...
U poslednjim decenijama jeste zabeležen slučaj da je opozicija na ulici izvojevala pobedu. To je bilo 5. oktobra 2000. godine. Ali uz podršku naroda o kojoj sadašnji akteri mogu samo da sanjaju.
Prethodno je, naime, ta opozicija pobedila na izborima.
To je put i to je način.
To je to!
Kurir.rs