Operacija „Švarc” (Crno), Bitka na Sutjesci ili Peta neprijateljska ofanziva, koja se odigrala od 15. maja do 15. juna 1943. godine na tromeđi Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije, po razmerama, karakteru, ali i ishodu odlučujuća je za opstanak i savezničko priznavanje partizanske borbe u Jugoslaviji.
Komanda partizanske vojska, ispostaviće se, bila je neobaveštena o namerama fašista da razore glavnicu partizanske vojske. Ipak, partizanske jedinice slabo naoružane, opterećene sa 3.500 ranjenika, iscrpljene od Bitke na Neretvi uspele su, i pored ogromnih gubitaka, da se probiju iz neprijateljskih obruča i izbegne uništavanje.
Ovo je bitka na život i smrt, epskih razmera, gde su partizani izdržali natčovečanske napore, a požrtvovanje, istrajnost, hrabrost partizanske vojske deluju nestvarno i zastrašujuće. Danas se o partizanskoj borbi protiv fašista malo govori ili piše, a ljudske drame i tragedije su, ko zna zašto, gotovo zaboravljene. I sama epopeja na Sutjesci pada u nemilosrdni zaborav, a Dolinom heroja, u blizini zadivljujućeg spomenika na Tjentištu, maršira tišina.
Hitler naređuje
Klisure i klanci Sutjeske bili su klanica i kolevka partizanske borbe, iz čijih je gudura i bespuća glavnina snaga Titove vojske izašla ranjena i gotovo razbijena, ali ne i poražena.
Komandant fašističkih snaga na terenu u operaciji „Švarc”, general potpukovnik Rudolf Liters, nekoliko dana po završetku operacije, zapisao je da je „tok borbi pokazao da su komunističke snage pod Titovom komandom odlično organizovane, vešto vođene i da raspolažu borbenim moralom koji izaziva čuđenje, da im je komandovanje bilo izvanredno dinamično”.
„Uvek im je polazilo za rukom da izjednače svoj nedostatak teškog naoružanja i da, koristeći se mrakom, maglom i kišom, dođu do odstojanja bliske borbe - prsa u prsa - pri čemu su se pokazali kao fanatični, krajnje uporni, dobri borci, koji odlično poznaju planinsko zemljište”, zapisao je Liters, odajući počast Titovoj vojsci, ali i tražeći opravdanja za neuspelu, dugo pripremanu ofanzivu.
Početkom marta general Aleksandar Ler napravio je plan operacije „Švarc”. Adolf Hitler ga je 31. marta odobrio polazeći od toga da „posle uništenja Titove komunističke države treba pristupiti uništenju organizacija i oružanih snaga nacionalnog srpstva pod komandom Draže Mihailovića da bi se obezbedila pozadina u slučaju neprijateljskog iskrcavanja na Balkan”.
U operaciji „Švarc” angažovano je sedam ojačanih fašističkih divizija sa oko 127.000 vojnika, koje je podržavalo sedam do osam pukova artiljerije, nekoliko tenkovskih bataljona i oko 160 izviđačkih i borbenih aviona.
Zadatak im je da unište operativnu grupu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, koja je brojala blizu 18.000 boraca, uz koje se kretalo i oko 3.500 ranjenika. Sama Sedma SS divizija „Princ Eugen”, sa nešto više od 20.000 vojnika, bila je brojčano jača od glavnine snaga NOVJ.
Obruč se steže
Telegramom br. 3860, koji je upućen Prvoj brdskoj diviziji 14. marta u 19.40 naređeno je da tačno u ponoć počne operacija „Švarc”. Prodor fašističkih snaga kod Bijelog Polja, Mojkovca i Kolašina u Vrhovnom štabu je najpre ocenjeno kao jači napad neprijatelja. I vrhovni komandant Josip Broz uveren je da je reč tek o snažnijem nemačkom napadu. Ubrzo će uvideti da je pogrešio.
Prvih dana operacije „Švarc” Nemci su pokušavali da povežu jedinice na veoma dugačkom frontu i da, osloncem na italijanske garnizone u Pljevljima, Bijelom Polju, Kolašinu, Podgorici i Nikšiću, stvore široki obruč oko snaga NOV u Sandžaku i Crnoj Gori.
Vrlo brzo postaju jasne namere okupatorske vojske, ali i snaga kojom će fašisti udariti na glavnicu partizanskih snaga.
„Neprijateljska akcija ima karakter ofanzive”, javlja 17. maja Vrhovnom štabu Koča Popović, komandant Prve proleterske divizije.
Samo dan kasnije Broz odustaje od prodora u Srbiju i sve jedinice, kao i ranjenike, pod udarima nadmoćnog neprijatelja vraća na zapad, u Bosnu. Nada se brzom izlasku iz obruča.
Međutim, već 21. maja Nemci su potisnuli delove Druge proleterske i Prve majevačke brigade. Nemačka 118. Lovačka divizija došla je do Tare i Pive i sa 13. domobranskom pukovnijom izbila je nadomak Čelebića. Naredna dva dana traju teške bitke zapadno od Čelebića. Jedinice 118. divizije su zaustavljene i uz velike gubitke potisnute prema Foči, na liniju Trovrh - Zlatni bor.
I na ostalim pravcima fašisti napreduju: preko planine Sinjajevine prodirali su je prema Durmitoru. Jedinice Treće udarne divizije ulazile su u žestoke borbe sa snagama SS divizije „Princ Eugen”, iz Sandžaka su napredovale nemačko-italijanske trupe, dok je nemačka borbena grupa „Ludviger” (nemački i bugarski puk), nastupajući iz doline Lima, potiskivala Treću proletersku sandžačku brigadu prema reci Tari.
Krvavo Vučevo
Kompletan Vrhovni štab je još 20. maja napustio Ðurdevića Taru i premestio se kod Crnog jezera, u podnožje Durmitora. Tu se se zadržali do 28. maja, kada je u Vrhovni štab stigla prva šestočlana engleska vojna misija. Nisu bili svesni šta ih sve čeka.
Zbog neuspeha u borbama kod Foče, uz prodor neprijatelja na svim frontovima, Vrhovni štab je prisiljen da traži novi izlaz iz sve snažnijeg obruča. U Vrhovnom štabu 26. maja su i komandanti Prve i Druge proleterske divizije Koča Popović i Peko Dapčević, koji vrhovnom komandantu podnose raport o stanju na frontovima. Tito donosi odluku da se cela grupacija, sa glavnom bolnicom, usmeri za proboj preko Pive, Vučeva i Sutjeske.
Uz jaku podršku artiljerije i avijacije, 29. maja Nemci uspevaju da izađu na Vučevo, gde su posle krvavih borbi uspeli da potisnu iznurenu i desetkovanu Prvu majevačku brigadu. Na krvavo Vučevo izbijaju bataljoni Šeste istočnobosanske brigade, kao i ostaci Majevačke brigade, i Nemci su do noći zbačeni sa Vučeva. Visoravan između Pive i Sutjeske Vučevo ostala je u rukama partizanskih jedinica i poslužiće kao operativna osnova u daljem probijanju iz obruča preko Sutjeske i Zelengore. Ta krvava bitka za Vučevo pokazaće se kao presudna za celu ofanzivu.
Fašisti su sada nastojali da potpuno zatvore dolinu Sutjeske. Strogo naređenje je da se po svaku cenu spreči prodor partizana preko reke. Već 2. juna kod Mratinja žestoko su se sukobile Sedma krajiška, Deseta hercegovačka i Četvrta proleterska sa snagama divizije „Princ Eugen”. Teško je stradala Deseta hercegovačka brigada na padinama Bioča i Magliča. Primorani su na povlačenje. Ponovo je zapretila opasnost da Nemci izbiju na Mratinje i tako ostvare stratešku prednost koja je značila i uništenje partizanskih snaga.
Prodor preko Balinovaca
U kanjonu Pive 3. juna Vrhovni štab je uvideo da je položaj grupacije NOV sa bolnicom vanredno težak ne samo zbog izvlačenja i spasavanja ranjenika već i samih jedinica, koje teško stradaju u borbama sa nadmoćnim neprijateljem, koji neprekidno dobija sveže snage. Pada iznuđena odluka da se partizanske snage podele. Prva i Druga proleterska sa Vrhovnim štabom idu preko Sutjeske. Treća udarna i Sedma banijska divizija trebalo je da se sa preko dve hiljade ranjenika i tifusara probiju u Sandžak. Ova odluka pokazaće se kobnom za stotine, pa i hiljade boraca, ranjenika i tifusara.
Očajnički tražeći izlaz iz ubistvenog obruča, podeljene snage pokušavaju prodor na više mesta, ali bezuspešno. Golgota u kanjonu Sutjeske kao da tek počinje. Partizanska vojska nalazi se pred slomom. Prva i Druga ne uspevaju da se probiju, prvi ne mogu preko Sutjeske, dok drugi ne izbijaju na Košur. Ginu na svakom koraku.
„Od 65 drugova s kojima sam došao na položaj ostalo je svega dvadeset. Naredne noći poslao sam izveštaj da su poginula još trojica. Sada nas je svega 17!”, izveštava komandir čete Druge proleterske divizije.
Neprijateljski, manji obruči se stvaraju na svakom koraku nepristupačnog terena. Partizanske jedinice jedva izmiču uskim koridorom. Danima i noćima ih štiti Dalmatinska brigada. Na početku Bitke na Sutjesci imali su 1.602 borca, na kraju manje od 900. Na Sutjesci ih je palo 715. U očajničkom pokušaju proboja 9. jula bio je i Josip Broz. Nemačka avijacija, kako je zabeleženo, imala je tog dana tridesetak borbenih letova. Tito je ranjen u ruku, a tu su kod Milinklada poginuli njegov pratilac Ðuro Vujović, kao i član britanske vojne misije kapetan Bil Stjuart.
Jedinice NOV i ranjenici sabijeni su sada na 35 kilometara od kanjona Pive, do vrhova Zelengore. Potpuni slom kao da je neizbežan. Komandant Liters je u to potpuno uveren. On 10. juna naređuje: „Nijedan čovek sposoban da nosi oružje ne sme živ napustiti obruč.”
Koča Popović, prekaljeni komandant Prve proleterske divizije, ispostaviće se bez odobrenja Vrhovnog štaba, donosi odluku koja će odlučiti ishod Bitke na Sutjesci. Poveo je proboj preko Balinovaca. Zorom 10. juna Prva proleterska gladna, izranjavana i iscrpljena, stala je u jednu vrstu. Ispred njih Koča Popović i Danilo Lekić Španac, komandant Prve proleterske brigade. Ušančeni, čekaju ih dva bataljona 369. Legionarske divizije.
Danilo Lekić je komandovao: „Prva proleterska - Juriš!!!” I, verovatno, ja mislim da je to jedini put kada je cela Prva proleterska jurišala. Preko te čistine. Svi smo bili u istom streljačkom stroju, Prvi put, svi. Samo ideš. Fanatično napred. U magnovenju sam video ranjenog druga kako puca u sebe. Neće da ostane kao ranjenik. Izleteli smo iz te šume i samo trčali, nezadrživo trčali. I naš stalni povik, više krik svih nas:”Juriš, proleteri! Juriš. Samo juriš. Znamo da nemamo kuda osim - napred. Mora da smo izgledali strašni, iz te šume, zarasli i neobrijani, izgladneli i iscrpljeni i izmučeni. Samo trčiš, i taj žuti rov sve bolje vidiš: Nemce koji tu leže, njihove „šarce”. Nemci pucaju, ali mi nadiremo: jedan Nemac, vidim, podiže se da pobegne. Sećam se te slike: nemački oficir iz pištolja puca u njega, puca u svoje vojnike. Ne da im da beže. Uzalud, razbili smo Nemce, da ne znam ni kako. Činilo se da ćemo zubima da ih pokoljemo. To je taj Balinovac.
Uglješa Balšić