Nina Borović Kobiljski, majka devojčice ubijene u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", obratila se roditeljima 13-godišnjeg dečaka koji je počinio masakr.
U potresnoj poruci između ostalog pita: "Da li znate da je tom detetu bila neophodna pomoć, i vas roditelja i stručnih lica?"
Ona kaže i sledeće: "Tragedija koja nas je zadesila je toliko strašna, bolna i nepojmljiva, da se svakodnevno borimo za udah. Misli koje će nas doživotno moriti su:
Zašto mu niste pomogli?! Zašto ste ga obučavali u streljani i kod njega razvijali i gajili tako jezive veštine pucanja i ubijanja, dok smo mi nasu decu vodili na časove umetnosti i sporta?!"
Jelena Radulović, roditelj i član saveta OŠ "Vladislav Ribrinikar" i Ljiljana Marković, specijalni pedagog razgovarale su o ovim navodima.
Marković se osvrnula na obraćanje majke i apele koje je uputila, nakon tragedije, pa predočila kako postupati u okviru škole sa detetom koje ima problem.
- Obaveza škole je da to prijavi, ali moraju to da provere. Da izvrše procenu po jasnom protokolu. Ovaj dečak nije pokazivao ponašanja koja su upadljiva, niti fizičke simptome gde bi se to prepoznalo. Kada imamo potpuni zid kod deteta, i nedostatak odnosa sa njime, to je alarm roditeljima da ne što nije kako treba. Da li se mi postavljamo kako treba? Moramo sprečiti da se dalje komplikuje ponašanje deteta - započinje Marković.
Radulović se nadovezala iz ugla roditelja i razgovora koji je ona vodila sa svojom decom, nakon tragedije.
- Kako su moja deca već imala porodičnu tragediju i izgubila jednog roditelja, ja sam gledala da to odmah saopštim njima i da im kažem ja, pre nego što saznaju na društvenim mrežama... Svaku sledeću informaciju koju je on dobijao gledala sam da prvo dođu do mene i da prvo razgovara sa mnom i zajedno smo radili na tome da prihvati ta dešavanja. Prvo što je svoj deci bilo najteže, je taj čovek iz obezbeđenja. To mu je bila prva asocijacija i sa time mu je bilo najteže da se nosi - ispričala je Radulović.
Svako drugačije reaguje, nastavila je i podelila kako se njen sin vratio u školu nakon masakra.
- Svako od nas se nosi drugačije sa tragedijom i ima neku predistoriju. Dolazimo iz funkcionalnih, ili nefunkcionalnih porodica, ali se svako nosi sa svojom traumom drugačije. Rekla sam sinu da će se deca vratiti u školu, da većina dece neće doći, ali sam ga i pitala šta on misli o tome. Rekao je da hoće da ide. Nije bio uznemiren, pripremili smo se na sve, pa je nekako pronašao način da se adaptira. U njegovo odeljenje većina dece dolazi - rekla je Radulović, čiji sin nije bio svedok masakra.
Svi su tih dana imali potrebu da budu ispred škole, a prema njenim rečima, deca su različito doživljavala tragediju.
- Oni su bili u dvorištu škole, prvog dana, nakon tragedije, a učitelji i razredne starešine su pričali sa njima - kazala je.
Marković smatra da ne postoji rešenje koje se može primeniti na sve, posebno kada je reč o deci koja su bila svedoci masakra.
- Moramo osluškivati decu i saznati šta im stvarno treba. Mislim da se mi odrasli stavljamo u situaciju da znamo bolje šta deci treba nego oni sami. U nekim situacijama da, ali sada je važno da razgovaramo sa njima šta je za njih dobro i da osluškujemo šta njihova deca govore i da probaju da se čuju sva deca - rekla je Marković.
Ona je predložila da treba sarađivati sa stručnim ljudima koji mogu proceniti stvarno emocionalno stanje deteta.
- Posao pedagoga i psihologa je da signaliziraju neke promene u ponašanju kod deteta i da provere da li je sve u redu. Ono što je postalo praksa u svim školama, jeste da se kod pedagoga i psihologa ide po kazni.Malo dece se opredeljuje da potraži pomoć, a mnogi koji su se obratili njima, bili su već dostupni sa tom decom. Postavlja se pitanje koliko ta služba može da posveti vremena deci? Kod neke dece je neki problem neprimetan... - rekla je Marković.
Kurir.rs