Analitičar i stručnjak za međunarodne odnose Darko Obradović, u opširnoj analizi za Kurir osvrnuo se na najnovija dešavanja u vezi sa ratom u Ukrajini.
Agresiju na Ukrajinu možemo posmatrati iz nekoliko etapa odnosno faza. Ukoliko je posmatramo kao tačku preokreta ili promene postojećeg stanja važno je pravilno oceniti ishode. U našim životima, ali i istoriji 21. Veka napad na Ukrajinu je događaj koji može zaseniti samo rat Kine i Amerike. 21. Vek je od svog početka izazivao status kvo. Počeo je sa napadom na Kule bliznakinje.
Ukoliko analitički sagledamo ovaj „brzi“ vek jako teško se možemo ograničiti samo na jedan proces i izolovati ga od ostalih. Ako je napad na Ukrajinu geopolitički „zemljotres“ onda on kao i svaki drugi zemljotres ima svoju dinamiku kroz određene faze od razornosti do saniranja štete i nastavka života. U slučaju Ukrajine prva etapa se može posmatratiti kroz odusdnu odbrana Kijeva i Hostomelskog aerodroma, faza stabilizacije fronta , faza oslobađanja teritorije i faza stabilne međunarodne podrške. Sa druge strane možemo posmatrati i kao faze geopolitičkog „zemljotresa“ – pohod na novi svet, faza stabilizacije, faza međunarodne afirmacije liberalne demokratije i faza konsolidacije postojećeg međunarodnog poretka ili uspostavljanje novog poretka. Kako se ponašaju uključeni akteri, koji će biti njihovi budući potezi, šta će odrediti njihovo pozicioniranje u budućnosti pokušaćemo da objasnimo kroz nekoliko osvrta na ključne aktere i procese čiji smo svedoci.
Ka novom svetskom poretku?
Prva etapa obuhvata i sam preiod pre otpočinjanja ruske agresije. U tom periodu održan je sijaset intenzivnih sastanaka na liniji evropski lideri i ruski predsednik, pa sastanak u Ženevi između ruske i američke delegacije. Mnogi lideri su nastojali da odvrate Vladimira Putina od namere da otpočne brutalan i ne isprovociran rat. Na pregovaračkom stolu se nisu našla pitanja Donbasa, Krima, „pograničnih“ tenzija i provokacija već su se našla neka od fundamentalnih pitanja evropskog bezbednosnog i međunarodnog poretka. Bez ikakvog utemeljenja u činjenicama Rusija je zahtevala vraćanje „širenja“ NATO-a na period iz 1997. godine. Ukrajina je više delovala kao „taoc“ u svrhu ispunjenja širih geopolitičkih interesa nego na učesnika u sporu ukoliko analiziramo kineske i ruske izjave sa kraja 2021. i početka 2022. Ukrajina nije mogla da bira da li će ili ne otpočeti sukob jer se ruski zahtevi nisu ticali samo Ukrajine već i ostalih država od kojih je traženo da se odreknu kišobrana kolektivne bezbednosti koji predstavlja NATO. Kako se rat razvukao tako se sa NATO-a prešlo na EU koju je Rusija označila u svojoj spoljnopolitičkoj strategiji kao „neprijateljsku organizaciju“. Nuklearni rat je pokucao bar u medijskom smislu na vrata evropske bezbednosti. Dakle neka početna namera bila je da države bivšeg istočnog bloka napuste svoje spoljnopolitičke interese, odreknu se kolektivne bezbednosti, a da države bivšeg SSSR-a prihvate da o njihovoj sudbini jedino i eksluzivno pravo poseduje Ruska Federacija. Da je Rusija uspela odlučivala bi i o nama na Zapadnom Balkanu.
Početak agresije na Ukrajinu i proklamovani instrumentalni ciljevi „denacifikacija“ i „demilitarizacija“ izrodili su se u globalni pohod na stvaranje multipolarnog sveta. Mnogi su neoprezno prihvatili takvu tezu bez adekvatne analize ključnih parametara koji bi takvoj ideji išli u prilog. Sama agresija više podseća na pokušaj stvaranja multipolarnih svera uticaja po uzoru na hladnoratovski period. Da li je došlo do takovg ishoda nakon 15 meseci brutalnog sukoba?
Od samog početka Ruska Federacija je nastojala da skob predstavi kao „unutrašnji posao“ unutar ruskog sveta u koji niko ne bi trebalo da se meša. Za razliku od 2014. godine ovog puta nije prošla informaciona priprema oružanih dejstava. Niko od ključnih svetskih aktera niti vodećih političara nije imao dilemu o prirodi sukoba, kontraverzna opravdanja ovog puta nisu dala rezlutata. Uočavamo obrazac „naučenih lekcija“ od strane EU. Umesto da se vode debate i rasprave po pitanju ruskih povoda i izgovora usledio je jedinstven i beskompromisan odgovor. Prethodne diplomatske aktivnosti Rusi su protumačili kao strah i slabost, verovatno je da nisu adekvatno analizirali svrhu tih pregovora kao načina da se rat spreči a ne kao dozvolu da se rat otpočne. Umesto alternativne ruske realnsoti Evropa je odgovorila u skladu sa stvarnim bezbednosnim izazovima, rizicima, pretnjama i novim geopolitičkim realnostima. Nova realnost nije promena u pogledu napuštanja koncepta ujedinjene i slobodne Evrope već je nova realnost da je Rusija od dojučerašnjeg energetskog partnera i suseda postala pretnja po bezbednost. Što je konstatovano u novom Strateškom konceptu NATO iz Madrida. Vredno je komentara da se i Kina našla u kateogiriji bezbednosnog izazova. Da nije došlo do napada na Ukrajinu velika je šansa da u novom strateškom konceptu Kina ne bi bila kvalifikovana u ovom maniru.
Još jedna ruska greška se odnosi na onemogućavanje slanja vojne i druge pomoći Ukrajini. Države poput Slovačke, Poljske i Baltičkih država su od prvog dana započele sa slanjem oružja u skladu sa članom 51. Povelje OUN. Većina sveta, 141 država je priznala Ukrajini status žrtve a Rusiju označila kao agresora. Ruska diplomatija je prilikom glasanja u Ujedinjenim Nacijama izgubila neka od svojih ključnih uporišta i tradicionalnih glasova u korist ruske „stvari“. Ovo nije bio slučaj tokom ranijih godina od 2014. do 2022. Rusija je raspolagala sa solidnim brojem glasova država koje su podržavale njene rezolucije i odbijale pro ukrajinske rezolucije. Vredi se podsetiti glasanja za rezoluciju koja se odnosi na sprečavanje širenja nacizma a čija svrha je bila stvaranje međunarodnog ambijenta protiv Ukrajine. Već 2022. Bar pola država koje su glasale za tu rusku rezoluciju osudile su ruske postupke kroz 4 rezolucije Generalne skupštine OUN. Pretnje konvencionalnim i nuklearnim udarima u cilju odustajanja od vojne pomoći nisu urodile plodom. Od lakih prenosnih sistema tipa Jevelina danas govorimo o najboljim svetskim tenkovima, protiv vazdušnim sistemima kao i avionima. Ova druga greška i odsustvo rešavanja ovog problema više deluje na katastrofu za rusku diplomatiju nego na stvaranje nekog novog svetskog poretka.
Bitka za Globani Jug
Spoljno-političko pozicioniranje država u odnosu na Rusiju manje više nije iznenađenje. Oni koji od 1945. stoje na vrednosno suprotstavljenim polovima to čine i danas. Sačuvana i oslobođena Evropa nema dileme na čijoj strani želi da bude. Nerealno je bilo očekivati da će demokratski blok uvećati svoje redove. 78% svetskog stanovništva živi u nekom obliku diktature i autokratije sa večnom ljutnjom na Zapad. Tradicionalni saveznici oličeni u evroatlantskom bloku pojačani sa svojim azijskim istomišljenicima zauzeli su jedinstven stav po pitanju uvođenja sankcija i međunarodne izolacije Rusije. 60% svetske ekonomije i vodećih tehnoloških država je omeđilo svoje odnose sa Rusijom kao vid dugoročnog distanciranja. Oni od kojih se nije očekivalo da će se oštrije distancirati od Rusije to nisu ni učinili. Nije realno očekivati od Indije ili NR Kine da radikalno promeni svoju spoljnopolitičku postavku. Sekundarni efekat sankcija svakako se oseća i u državama koje nisu zavele sankcije. Nema spremnosti ni kod zemalja trećih sveta da pogoršaju svoju poziciju dok istovremeno i nemaju šta da sankcionišu. Zavedene sankcije nisu naišle na značajnije otpore. Članice BRIKS-a i ŠOS-a nisu zavele kontra mere Zapadu, vojno ne potpomažu Rusiju, a paralelni međunarodni monetrani sistem nije ni u tragovima. Vojna pomoć Rusiji od strane Irana nije novost niti rezultat novih okolnosti već je tradicionalan odnos dve autokratske i međunarodno izolovane države.
NR Kina kandiduje svoje globalne inicijative, mirovni plan ali i projekte u Centralnoj Aziji. Bitka za Globalni Jug se ne vodi između NR Kine i Zapada već se aktivno radi na preotimanju ruskih partnera. Rusija je u poziciji da više ne može da spreči proboj Kine u svoja tradicionalna uporišta poput Centralne Azije i delom Afrike. Održan je centralno azijski samit sa Kinom i već su dogovoreni alternativni transportni koridori u kojima se ne računa na Rusiju. Inidja koja je pod opkoljavanjem od strane Kine više ne može da računa na rusku vojnu tehniku, čiji je najveći svetski kupac. Bezbednosne i diplomatske garancije koje je pružala Rusija traže svoje alternative. Mera ograničenja cene ruske nafte od strane G7 sprečava mogućnost ratnog profiterstva. Države trećeg sveta naviknute na tango sa zapadnim alternativama nalaze se pred novim odlukama. Koncept savezništva koji nudi Zapad preživeo je test vremena. Kineski krediti više nisu dovoljna privlačnost, traži se ulog više. Ukoliko kreatori politike u Pekingu prepoznaju potrebu za uvođenjem savezništva kao instrumenta svoje spoljne politike imali bi mnogo više šanse za uspeh u globalnoj trci za prestiž.
Otrežnjenje Evrope i povratak Amerike
Mogućnost da se trgovinska zavisnost iskoristi kao oružje delovalo je kao teorijski a ne životni scenario. 2021. godine usled prvih poremećaja sa isporukom prirodnog gas iz Rusije i selektivnom isporukom medicinske opreme 2020. iz Kine nametnulo se pitanje bezbednosnih posledica usled neravnopravne zavisnosti. Evropa se vraća oprobanim postavkama redokucije zavisnosti od strane rivala. Ideja zasnovana na krilatici „trgovinom do promena“ je klinički mrtva.
Sada se govori o standardima i regulativama do održive bezbednosti. Inicijativa Pojas i put je u radikalnom opadanju u Evropi. Evropski lideri sve češće govore o ranjivostima i opasnostima od poslovanja sa Kinom. I sam Đozef Borelj u svom autorskom tekstu je najavio trajnu promenu postavke prema Kini kao izazivaču i rivalu. Slobodan protok tehnologija i njihova razmena više nije ekonomska stvar već domen od prvorazrednog značaja za nacionalnu bezbednost. Pouzdano savezništvo kao otporna celina je koncept koji dobija u Evropi. Švedska i Finska više ne žele da se poigravaju sa konceptom neutralnosti. Na Ukrajinskom primeru se videlo da neutralnost znači ugroženost. Kontrola nad kritičnim snabdevanjem i infrastrukturom postala je imperativ. Evropa se zavisnosti od ruskog gasa otarasila, a cene su došle na period iz 2021. Da nema EU ruska energetska ucena bi bila delotvorna a odbrana Ukrajine upropašćena. Jedna Slovačka ili Estonija se nikad ne bi usudili da pomognu Ukrajini. Sa tim u vezi neće biti lako ni ograničiti i zauzdati kinesku negativnu praksu bez zajedničke akcije. Amerika je obnovila svoju ulogu koju od 1949. nije imala u Evropi.
Iz Evrope se jasno poručuje da Kina mora da „pritisne“ Rusiju ukoliko želi da nastave odnose u normalnom tonu šta god to značilo u današnjem kontekstu.
Geostrateški Evropa se vraća svom najboljem proizvodu politici proširenja. U prvom redu se istuču vrednosni i bezbednosni kriterijumi. Propuštene šanse prethodnih godina danas dolaze kao kosturi iz ormara. Evropa kao i NATO su geopolitički a ne birokratski projekti. Da li će zaista krenuti „brzi voz“ za Evropu ostaje da vidimo.
Kina pred novim izborima
Teško je još uvek proceniti da li je Kina dobitnik ili gubitnik agresije na Ukrajinu. Kineski koncept se uveliko sudario sa američkim savezništvima u indo-pacifičkom regionu. Rizik koji predstavlja Kina postao je vidljiviji zahvaljući Rusiji. Neke kontra mere sigurno ne bi bile donete da nije bilo ruske agresije. Od 2020. nema lake godine za kinesku diplomatiju. Kineski mirovni plan je jedinstveno odbačen, umesto mirovne uloge više je delovao kao izazivačka platforma. Nove globalne inicijative koje lansira predsednik Si Ping deluju kao preventivna akcija u slučaju glasanja u Generalnoj skupštini OUN a ne kao platforma zajedničkih interesa i vrednosti.
Svi putevi vode u Kinu, tačno, ali nisu svi putevi pod kineskom kontrolom. Ključni koridori i tržišta od kojih zavisi Kina nisu eksluzivna zona koju Peking može zaštiti od blokada, kako konvencionalnih tako i regulatornih.
Nove mere Evropske Unije se donose bez mogućnosti Pekinga da na njih utiče. Suecki kanal, Malaka moreuz, Begnalski zaliv nisu tesnaci niti zemljouzi već prostranstva koja su nedostižan izazov za kinesku mornaricu. 12 teritorijalnih sporova kinesko okruženje šalje u zagrljaj Amerike. Loš položaj Rusije čini se kao dobra prilika za Peking. Uviđamo da je imenovan kineski izaslanik za postizanje mira u Evropi, a da je Peking značajnije revidirao svoje stavove i ako se nije odrekao težnje za multipolarnim sverama uticaja. Ovo je inače prvi put u istoriji da Peking uzima aktivnu ulogu na tlu evrope u bezbednosnom smislu. Od odnosa prema obuzdavanju Rusije zavisiće i položaj Kine u 21. veku. Za razliku od Evrope Kina ostaje kao jedina velika sila koja nije decidirano Rusiji okrenula leđa. Upravo zbog toga Kina poseduje kontrolni paket i polugu pritiska da utiče na Rusiju u ključnim momentima koji su pred nama.
Poznato je saopštenje i Indije i Kine, dve nuklearne sile, po pitanju upotrebe nuklearnog oružja od strane Rusije. Protokom vremena Rusija će sve više biti zavisna od Kine kao jedinog koridora za smislenu međunarodnu trgovinu. Kineski stav je jasan da neće podržavati Rusiju u vojnom smislu, o reciprocitetu prema zapadnim sankcijama nema ni govora. Kinesko rukovodstvo se nalazi pred razmišljanjem u nekoliko pravaca. Da li je za Kinu dobro da Rusija izgubi i kako poraz treba da izgleda? Kako bi se haos u Rusiji reflektovao na kineske pogranične oblasti? Do koje mere treba ekonomski pomagati Rusiju? Poznato je kinesko istorijsko isksutvo kada je Rusija u Evropi ratovala a u Aziji sinhronizovano delovala sa tom istom Evropom. U kineskim akademskim izvorima više se i ne spominje pozitivan ishod za Rusiju, a debata o pomoći je završena maja prošle godine kada je i uklonjen sadržaj o ratu sa društvenih mreža. Do maja 2022. eksperti i ozbiljni instituti su pisali o scenarijima kao i da li treba dozvoliti vojni poraz Rusije. U ovom trenutku niko ne može biti siguran kakve su kalkulacije Pekinga u pogledu „prvo Evropa“ ili „prvo Azija“. Drugi mandat predsednika Bajdena biće posvećen rešavanju konfrontacije sa Kinom. Zbog toga su ozbiljni izbori pred Pekingom. Već postoji teorija u zapadnim akademskim krugovima da ako nema novca nema ni sukoba na indo-pacifiku.
Ukrajina 15 meseci posle
Volodimir Zelenski je u nikad aktivnijoj diplomatskoj misiji. Od samita Arapske lige do samita G7 u Japanu. Zelenski je sedeo u zemlji dokle god je to bilo potrebno u skladu sa ratnim moralom, sada je u aktivnoj misiji povećanja podrške za odbranu Ukrajine. Najavljena je isporuka zapadnih aviona, govori se o F-16. Za razliku od Vladimira Putina predsednik Zelenski ima jako zgusnut raspored. Tri krupna međunarodna događaja su prošla bez Rusije. Samit G7 u Hirošimi, Arapska liga u Džedi i Centralnoazijski samit u Ksianu u Kini.
Kina je imenovala specijalnog izaslanika Liu Huia koji je posetio Ukrajinu prošle nedelje a sprema se i da obiđe Moskvu i evropske metropole. Ovo je prvi put da je neko od kineskih zvaničnika pohodi Kijev od početka rata.
Ukrajina je uspela da održi snažnu međunarodnu podršku u odnosnu na sve izazove. Prvi put smo čuli i od kancelara Šolca da će se pomagati Ukrajini koliko god je potrebno.
Na bojnom polju Ukrajina od prošlog maja stabilno drži linije što je već godinu dana. Ispostaviće se da je odbrana Kijeva, opsada Mariupolja i Bahmuta prelomna stvar ruske invazije. Za 10 meseci odbrane Bahmuta Ukrajina je obučila na desetine hiljada ljudi, dobila milijarde u vojnoj opremi i sama bira trenutak i vreme kada će krenuti u ofanzivu. Momentum je najvažniji saveznik svakog stratega. Bahmut se sve češće pojavljuje u naučnoj literaturi kao pojam povezan sa strategijom i nije isključeno da će poput „Pirove pobede“ postati ustaljeni termin onda kada teoretičari završe njegovo oblikovanje.
Kroz četiri faze rata Ukrajina je od zabiti na kraju Evrope rebrendirana država evroatlantskih vrednosti i za to plaća najskuplju cenu. Kada god rat da se završi Ukrajina neće biti gubitnik već je najveći iznenadni geopolitički dobitak za evropsku bezbednost.
Nalazimo se u poslednjoj fazi ovog rata.
Darko Obradović