U svetu srpskog nasilništva i zločinstva ipak nije sve tako crno. Ipak ima pomaka nabolje. Evo, recimo, istoričar Vasa Kazimirović u knjizi „Crna ruka“ navodi da su godine 1909. u Srbiji - koja je u to vreme imala nešto ispod 3.000.000 stanovnika - „zabeležena 233 ubistva, većinom politički motivisana“. Godine 2022 - u populaciji Srbije od šest zarez sedam miliona - prijavljeno je svega 200 ubistava.
Da nije sve tako crno, svedoči i naziv „Protest protiv nasilja“, ali i neratoboran naziv kontraskupa „Srbija nade“. A da li sve nije crno i da li ima nade, to je tema naše današnje kolumne.
To je već filozofsko pitanje. Strogo uzev, ništa nije baš crno, uvek ima nade, ali glavni generator svakovrsnog nasilja i zločinstava je neodustajnost srpskog crno-belog gledanja na stvari, uverenje da nada deluje po automatizmu, tj. da ne moraš dupetom mrdnuti da bi se ono čemu se nadaš ostvarilo, kao i apsolutno odsustvo smisla za nijanse i pravljenje razlike između bitnog i nebitnog.
Uzmimo primer. Podigla se donebesana opoziciona furtutma zato što je Jelena Karleuša, gostujući u „Hit tvitu“, ćurak „Vučiću, pederu“ okrenula u „učiću, pederu“, kako je to postavio Danasov glodur Draža Petrović. Došlo mi je da uzviknem „pravda za Karleušu“, kad se obavestih da se Beogradski prajd (ili tako nešto) - kome je Karleuša bila kuma - javno odrekao Karleušinog kumstva. Onda se setih žrtava kumovskog nasilja - Karađorđa i Stambolića - i dokonah da je Karleuša dobro prošla.
Slično je i na suprotnom polu srpske bipolarno poremećene političke scene. Kad se na Rotopalankinom portalu obavestih da je Nebojša Pajkić pozvao srpski narod i senat na skup „Srbija nade“, kad potom zamislih do tada neodlučne desetine hiljada muškaraca i žena koje na Pajkićev poziv hrle na skup, umalo se ne zacenih od smeha.
Da ne bude zabune. Ni Karleuša ni Pajkić u svojim domenima nisu irelevantne ličnosti, ali u političkom smislu su dibidus irelevantni, što me navodi na grešnu pomisao da su i politike koje računaju na njihovu podršku suštinski irelevantne, što i jesu, ali jbg, drugih nemamo.
Relevantne politike - a mrka je kapa da će se pojaviti - bile bi one koje bi detektovale uzroke sklonosti nasilništvu i zločinstvu, razradile strategiju postepene promene kulturne paradigme i prionule na naporan posao (koji bi se protegao na decenije.) Nema zainteresovanih. Sve ili ništa. Sve odmah. Sve sada.
Da li je pojava takvih politika izgledna u društvu u kom se „gde si, bre, pička ti materina“ smatra izlivom drugarske ljubavi, a ne uvredom, tj. nasilničkim ponašanjem. Previše je u Srbiji - i to oduvek - nasilništava koja se ne smatraju nasiljem, ali koje boli qwrz što ih se ne smatra nasiljem, pa proizvode veće nasilje.
Da li se iko ikada od naricatelja nad Pinkom i Hepijem zapitao da li su Srbiju ovako prostačkom i nasilnom napravili Pink i Hepi ili je prostačka i nasilna Srbija na kraju rodila Pink i Hepi.
Da li je, konačno, neko primetio da su svaki beogradski šoping-mol i svaki kafić softocore „Zadruga“ i „Parovi“.