Ni dva meseca nakon premijere filma "Munje: Opet", interesovanje publike za ovo ostvarenje Raše Andrića ne jenjava. Razlog delom leži i u nostalgiji koju ljubitelji originalnih "Munja" gaje prema likovima iz ove neobične priče. Dočarali su je tada neki od naših najtraženijih glumaca, ali ima i onih koji su baš te 2001. osetili prvu veliku popularnost, a među njima je i glumica Maja Mandžuka.
Dvadeset godina kasnije, Maja je publici još atraktivnija, čemu doprinosi i njeno profesionalno iskustvo koje je u glumi i produkciji stekla tokom 12 godina života u Americi. Za Kurir priča o tome kako je po povratku u zemlju odlučila da bude samo glumica.
Usred priče o odlivu naših mozgova u svet, vi ste se vratili u zemlju.
- Vedra sam i uvek gledam da vidim nešto lepo i pozitivno. Želja mi je da napravim most između Beograda i Amerike, da spojim ljude koji su bliski u ovom poslu, da kod nas dođu predavači i drže umetničke master klasove kakve sam slušala u Njujorku i Los Anđelesu. Volela bih i da neke projekte donesem kod nas.
Jeste li više producent ili glumica?
- Otkako sam se vratila, isključivo sam glumica. Ali donela sam u zemlju zanimljivu licencu za televiziju, reč je o programu koji je hit u Americi. Bio bi osveženje na našim ekranima.
Rukovodite li se krilaticom da dok nisi prvi u svom selu, uspeh i nije tako veliki?
- Nemam taj problem. Odavde sam otišla na vrhuncu popularnosti, taman kada mi je krenulo. Mada, nisam ni planirala toliko dugo da budem odsutna. Uvek me je vuklo da dolazim kući. Ispada da više nigde nije toliko izazovno živeti, u svetu ratova, virusa...
Opterećujete li se globalnim problemima?
- Ne, i nemam strah. Razmišljam da će biti kako je suđeno, ali čovek ipak treba da vodi računa, da ne ide grlom u jagode. I u poslu i u životu uvek volim da se konsultujem, da vidim, oslušnem... Tri puta merim, jednom sečem. Moramo da živimo u skladu sa situacijom. Sve se brzo menja, svašta se dešava. Radim ono što mi odgovara i koliko mi odgovara. Sad me trenutno vuče da provedem neko vreme na selu, pa se možda i preselim. Zasitila sam se putovanja, a vuku me priroda, dobra klopa i čist vazduh.
Znači li da ste izgustirali gradski provod? U vreme "Munja" bili ste deo "kul" beogradske ekipe. Da li se naš grad promenio?
- Drugačiji smo. Energija koja se oseti ovde ne postoji nigde u Evropi. Imamo specifične kafane s muzikom, provod i ljude. Naš grad živi sedam dana u nedelji. Uvek možeš da izađeš negde i da se provedeš. I iz regiona dolaze kod nas. Kad god su mi dolazili prijatelji stranci, svi bi produžili boravak, a neki su gledali da kupe i nekretninu. Dobro, možda ima nešto i do domaćina (smeh). Potrudila sam se da im Beograd ostane u najlepšem sećanju.
Jesmo li u smislu kulture zatvoreni?
- Dosta smo se otvorili. Sama činjenica da ovde dolaze američki pisci i reditelji, ali i njihovi glumci me raduje. Nadam se da će naši filmovi da se probijaju i dalje, ne samo na malim festivalima, pa da se čuje i za naše reditelje i glumce. Raduje me što ljudi vole da idu u pozorište.
Šta je prednost Beograda u odnosu na Ameriku?
- Ono što mi više sviđa tamo jeste mentalitet bez zavisti, svako gleda svoja posla. Mada, i kod nas se to menja.
Smatrate li ličnom prednošću što niste završili glumu na FDU u Beogradu, već škole u Americi?
- Nije presudno kako se zove škola za glumu, važno je da li ste talentovani i da li imate harizmu. Inače, veoma cenim sve dobre škole koje mogu da doprinesu da se talenat razvije, naravno i FDU.
Koje osobine su važne za glumca?
- U osnovi su talenat i harizma. Naravno, obrazovanje i usavršavanje uvek su dobrodošli.
Šta vas zanima pored glume i produkcije?
- Gledanje sportskih utakmica i navijanje. Ponekad volim da uzmem i reket u ruke.
Impozantan je i broj ljudi koje ste sretali tokom života. Šta čoveka najviše čini vrednim?
- Sretala sam kroz posao vrhunske ljude. Moji mentori i prijatelji bili su najbolji producenti, čiji su filmovi dobijali Oskare, a koji su vrlo normalni i skromni. Važno mi je da li je čovek human, pravedan i da li ceni istinu. Da zna da sasluša drugoga. Mi, ljudi, stvoreni smo da budemo humana bića, nadam se da ćemo to i ostati.
Zakoračili ste u novu životnu dekadu. Jeste li sada u najboljim godinama?
- Ne razmišljam o tome, kao ni o prolaznosti vremena. Sve dolazi iznutra i sve je stvar energije. Moji prijatelji imaju od sedam do 97 godina. Recimo, imam prijateljicu Anitu od 96. U Americi sam često igrala tenis na terenu gde je dolazila i jedna čuvena holivudska glumica u ozbiljnim godinama. Često je volela da se našali: "Hajde da požurimo s mečom, nemam mnogo vremena!" Američki humor je fenomenalan.
Imate li posle života u Americi još neke snove?
- Da, naravno!
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
Bonus video: