Od Karađorđevih do Vučićevih vremena u Srbiji su se samo dvojica političara - Milan Piroćanac i Zoran Ðinđić - vinuli do saznanja da je doduše moguće, ali u konačnici katastrofalno, obezbediti dobrobit i kakvu-takvu sigurnost samo za jednu polovinu populacije i da je takva (polu)država koju podržavaju samo članovi i simpatizeri kralja ili alfa mužjaka - dok joj svi drugi rade o glavi (često i bukvalno) - osuđena na večnost propadanja.
Toj večnosti je istekao rok trajanja - svima je to bilo jasno posle krvavog znamena od 3. maja - ali nemojte se preuranjeno udarati šapicama o grudi, to uopšte ne mora da bude dobra vest. Posle jedne večnosti propadanja lako može nastupiti sledeća večnost propadanja. I vrlo verovatno će i nastupiti. Pa zašto onda filozofiram, tj. serem? Zato što mi je posao da džaba krečim, eto zašto.
Tamo gde su vidljive samo posledice svaka sledeća biva gora od prethodne. To je gvozdeno pravilo, koje važi i za nas kojima sudbina ne može ništa jer su jači od nje. Na građanskom polu bipolarno poremećene Srbije uvreženo je mišljenje da je za (fakat) katastrofalno stanje u zemlji „kriva Vučićeva vlast“. Moja neznatnost izdvaja mišljenje. Krive su sve srpske vlasti počev od Karađorđeve, zaključno s Vučićevom.
Kao što je opštepoznato, moja neznatnost većinski paket akcija odgovornosti za sranje u kome se davimo pripisuje tandemu Tadić-Koštunica. Upravo je pomenuti dijumvirat operativaca čika Dobrice duboke čaršije i Slavskog pojasa činjenjem i nečinjenjem skrenuo srpsko društvo sa puta traganja za celovitim, ne partikularističkim rešenjem. Da li pred sudom istorije Tadića i Koštunicu optužujem za sve? Ne. Ne bi to oni mogli uraditi - ne bi mogli godinama žariti, paliti, ne odazivati se na pozive tužibapstva i karati po kućama - da je „građanska“ Srbija bar nekoliko puta uzprotestovala, bar upola onako masovno kao u prošlu subotu. Ali ne? Osim za veće plate, tokom dvanaest godina ni jednog jedinog protesta nije bilo.
Koliko vidim, i prvoobožavani/prvooptuženi, Vučić, vidi da je vekovni besporedak dospeo u ćorsokak, da mašinerija trokira i da ovako ne ide dalje, pa je poprilično preko volje pozvao opozicione stranke „na razgovor“. Na taj poziv su Zelenović i Guzijanov Aleksić - a verovatno i ostatak zaklane opozicije - odgovorili rezolutnim „nema razgovora dok Vučić ne ispuni sve zahteve“.
Hajde da razmotrimo.
Iza Vučića stoji dvestagodišnja inercija, iza Zelenovića i Aleksića stoji goli qwrz. Građani - kojima opraštam što nisu protestovali protiv Tadića i Koštunice - na Protest protiv nasilja nisu izašli zbog Zelenovića, Aleksića i njihovih ambicija, nego da bi mirnim putem izvršili pritisak da se zaustavi cunami prostaštva i nasilništva. Ako neko misli - a cela opozicija i većina građana misli - da se to može zaustaviti sa nekoliko ostavki ili vlažnim opozicionim snom - strmopizdom Vučića sa vlasti, jebali smo čvorka. To ili mora ići u etapama - uz mnogo strpljenja i najsuficitarnijeg alata, dobre volje - ili uopšte neće ići.