Evo sinopsisa za sledeću epizodu večnosti propadanja. Visoki Vučić se iznenada strmopižđuje sa vlasti, Đido postaje predsednik, Guzijan premijer - ili obratno, zavisi kako će se dogovoriti posle tri godine natezanja - Zelenović postaje komandant RM, oduševljenje se širi Srbijom, počinje doba prosperiteta i dugog i srećnog života.
Počinje qwrz. Pre svega, Vučić se nikada neće strmopizditi onako kako se strmopizdio Tadić, dakle definitivno i neopozivo, SNS se nikada neće raspasti onako kako se raspao DS, što će reći - ko mačje jebalište. Izgubiće, naravno, SNS 3/4 članova - jedna trećina će preleteti u stranke-pobednice - ali će uz Vučića ostati stotinak hiljada dajhardsa, koji će koliko sutradan posle strmopizda iz opozicije nastaviti da rade ono što su radili dok su bili na vlasti. Znate šta. Znate kako.
Dakle, u startu se ništa ne menja u sistemu srpskih podela, tj. srpskih bipolarnih poremećaja. Zato idemo na medije. Hoće li se oni „upristojiti“? U početku - da, ali samo donekle i samo dok ne „ispipaju“ teren. Velika je, naime (i neiskorenjiva), srpska zabluda da jaki srpski ljudi medijima daju takozvane odrešene ruke i licence to kill. Obratno: mediji su ti koji jakim srpskim ljudima daju moć i dreše ruke. Mediji su konstanta. Jaki ljudi su promenljiva.
Mediji će se, kako rekoh, donekle upristojiti, ali će i dalje ostati populistički naprosto zato što je u Srbiji populizam jedina dobitna kombinacija. Biće to, dakle, medijski populizam sa „ljudskim likom“, kao što je, recimo, bio Koštuničin i Tadićev. Pretpostavljam - mada ne garantujem - da Novi Tadić i Novi Koštunica neće povazdan sedeti u televizorima, ali pusti će ostati snovi o slobodnim i nezavisnim medijima jer su slobodni i nezavisni mediji mogući samo tamo gde se mediji izdržavaju od prodaje svojih sadržaja, što u Srbiji - u kojoj važi pravilo Elvisa Dž. Kurtovića da se pjesme pišu onom ko te kara (plaća) - nije niti će ikada biti slučaj.
Znači li to da u budućnosti neće biti „objektivnog“ izveštavanja? Uopšte ne znači, biće ga, ali to neće biti ništa dobro. Stvar je u tome da izveštavanje i treba da bude subjektivno, što će reći zasnovano na slobodnim uredničkim procenama šta je važno, šta nevažno, šta bi valjalo, a šta ne bi valjalo objaviti. Ako se te procene i odluke donose izvan medija, dakle spolja, u objektivnom svetu, onda je to objektivno izveštavanje, a valjda je svakom jasno da objektivno ne znači istinito i verodostojno.
Idemo dalje. Duboka čaršija, Slavski Pojas i Siva Zona sumraka - stvarni vladari Srbije iz senke - vrlo će popreko gledati na svaki ozbiljniji napor da se Srbija temeljno institucionalizuje i uredi, mada intimno sumnjam da na srpskoj histeričnoj političkoj sceni ima dilbera spremnih na takav poduhvat. Da bih obrazložio zašto je tome tako, biće mi potrebno mnogo više karaktera nego što mi je preostalo, pa ćete nastavak priče o dobu u kome će se živeti dugo i srećno čitati u sutrašnjem nastavku.