Opet pratimo zastrašujuće scene sa Kosova. Nasilje, sukobe, suzavac, pucnje, ranjene, oprečne izveštaje, građane koji napadaju, mrze i biju jedni druge, vojne i paravojne formacije, one koji se predstavljaju kao goloruk narod i one koji to zaista jesu, igranje ljudskim glavama, životima i sudbinama. Opet i političari u Srbiji i oni na Kosovu broje pobede, vode računa o rezultatu međusobnih igrarija, podbadanja i nadmudrivanja, daju zapaljive izjave, homogenizuju biračko telo i vraćaju nas u vremena koja je trebalo da ostanu davno, davno za nama. Građani koji ne žive na Kosovu navijaju, profesionalni nedavači Kosova i velike patriote se utrkuju ko će iz veće daljine da potpiruje mržnju, brani Kosovo i preti velikom snagom. Na sve strane se čuje da je Kosovo srce Srbije i o svemu se vodi računa osim o jednoj stvari - o građanima koji tamo žive i koji drhte od straha svaki put kada neko u Beogradu ili Prištini pozove na sukob, održi zapaljivi govor ili „pripreti“ onim drugima, nazivajući ih neprijateljima sa kojima nema ni života, ni dogovora, ni zajedničke budućnosti. Jer naslovi u medijima će proći. Grupe nabildovanih mladića će se razići, a narod će naći novi sukob koji će pratiti sa društvenih mreža i neke druge teme na koje će se zgražavati i u neverici odmahivati glavom. Ali ljudi na Kosovu će ostati. Ostaće kao taoci dva režima koja se nadmeću u neodgovornosti, taoci političara koji ne predstavljaju njihove interese, nego stranačke gazde, i taoci stalnog straha od novih sukoba.
Jer šta smo uradili u prethodnih 30 godina? Da li smo uspeli da izgradimo moderna i uređena društva u kojima građani za sebe vide budućnost? Da li smo uspeli da ponovo izgradimo veze, da li smo se suočili s prošlošću, da li smo razgovarali o odgovornosti za ono što se desilo, da li smo se postarali da se nikada više ne desi to što se desilo na Balkanu krajem 20. veka? Da li smo omogućili građanima bolji život? Da li smo prepoznali zajednički interes da sarađujemo, da radimo jedni za druge, da se podržavamo i da pomažemo jedni drugima? Da li smo prevazišli ono što se desilo? Da li nam je još uvek važnije kolika je država, a ne kakva je država?
I to je naš najveći neuspeh. Sama činjenica da se ovih dana ponovo sa strahom šapuće o mogućem ratu. Sećanja su još sveža, rane još uvek otvorene, a oni koji vode naše države nisu učinili apsolutno ništa da bismo mogli da nastavimo dalje, ni pojedinačno ni zajedno. Upravo suprotno, oni žive od konstantnih sukoba, to njihove politike čini „aktuelnim“, a njih održava na vlasti ili im omogućava da na vlast dođu. Nemaju građanima i građankama da ponude ništa osim tenzija, sukoba, podela i mržnje. Nemaju šta da obećaju, zbog toga prete i plaše. Lakše je graditi politiku i mobilisati birače držeći ih u strahu i postavljati se kao njihov zaštitnik od mrskog neprijatelja nego ponuditi bolju budućnost, viziju i saradnju sa onima koji su slični i najbliži. Lakše je uvek imati potencijalni sukob koji u svakom momentu i po potrebi može da eskalira nego graditi mir, saradnju i budućnost na zdravim osnovama. Ovo drugo zahteva posvećen rad i ozbiljnost, za prvu varijantu su dovoljne teške reči, zapaljivi govori i jeftini fabrikovani sukobi. Ljudi se plaše jer vide da nismo daleko odmakli, plaše se jer vide da su i politike, a često i ljudi koji ih vode, iste kao i onda kad su se ratovi vodili, ljudi ginuli, a mi svi gubili sve što smo imali. Plaše se jer im je jasno da rata više ne sme biti, ali nisu potpuno sigurni da i ne može.