Juče smo apsolvirali da je najbrži, najlakši i najefikasniji izlaz iz vrzinog kola nasilja i prostakluka u koje je ogrezla Srbija - ustavotvorna skupština - nemoguća misija. Danas ćemo razmotriti ima li drugih mehanizama da se nasilju, prostaklucima i opštem rasulu stane na put.
Još kako ima, nešto su manje nemoguća misija, mada trenutni razvoj situacije ni njima ne ide naruku. Ali, jbg, moje je da džaba krečim, a vi ako me se setite na dan državnosti, setili ste se, ako ne - ko vas jebe.
Krenimo na posao. Najpre se moramo složiti da je vlažni san dela opozicije - apsolutna deradikalizacija ili čak potpuno eliminisanje derivata drevnih srpskih radikala, misija nemogućija od ustavotvorne skupštine. Nemojmo, pritom, zaboraviti da postoji i deo opozicije spreman ko zapeta puška da radikalizuje Srbiju mnogo više nego što je to učinio Vučić.
Takođe nipošto ne smetnimo s uma - inače ćemo zalutati u bespuću povijesne zbilje - da je Vučić samo brže, jače i bolje dovršio procese radikalizacije koju su, po nalogu Duboke Čaršije i Dobrice Ćosića, kilavo, i ne baš nenasilno, mada s „ljudskim likom“, sprovodili Koštunica i Tadić.
Sećate sa da sam, kad je Marinika Tepić mahala dokaznim materijalom o Palminim bunga-bunga žurkama i karanju maloletnica - rekao da džaba kreči naprosto zato što 95% radikalske - i najmanje 65% građanske Srbije, u bunga-bunga žurkama i džaba karanju maloletnica ne vidi ništa loše, a da dobra većina oba postotka može samo zažaliti što i ona nije dobila pozivnicu.
Marinika & Co se obraća nekoj nepostojećoj, idealizovanoj Srbiji, Vučić se obraća stvarnoj Srbiji, a stvarna Srbija je upravo takva kakva je. Nije dobra, daleko je od dobre, ali se ne može smeniti niti gurnuti pod tepih. Možda se može popraviti.
Promena kulturnog modela? Sjajna ideja, ali ne odgovara Dubokoj Čaršiji i velikim delovima Euromahale i Krugova dvojke, kojima upravo takva, drljava, poludivlja Srbija odgovara, što reko naš narod - leže im ko budali šamar. Čarširlije samo u takvoj Srbiji mogu biti „najmudrije srpske glave“, a krugodvojkaši si samo u takvoj Srbiji mogu laskati da su ono što nisu.
Daleko od toga da u Srbiji nema jako puno muškaraca i žena koji su pristojni i blagočestivi - samo deo njih se okuplja na protestu protiv nasilja, mnogo ih je više - e, ti muškarci i žene bi trebalo da nenasilnim pritiscima - ili još bolje, formiranjem političke partije, mic po mic uteruju radikalsku Srbiju (svih boja) u institucionalnost, poznanije prava i postepeno sticanje spoznaje da ničija ne gori do zore, da se najbolji od svih svetova vlasti očas posla strmopizdi u najgori od svih svetova opozicije.
Nikakva nacionalna pomirenja, još manje ujedinjenja - ujedinjenja su nas dovde i dovela - umesto svih tih iluzornih trica i kučina, posao bi završilo međusobnim podnošenjem u razlikama i saradnja u poslovima bitnim za sve. Kakva je budućnost pred tom mogućnošću, videćemo danas i sutra.