Spominjanje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije kod mnogih danas izaziva isključivo nostalgiju, topla sećanja na neko gotovo utopijsko doba.
Bila je to država, čuje se često, u kojoj je bilo svega dovoljno za sve, gde se gradilo uz pesmu na radnim akcijama, išlo na more svakog leta, bez straha spavalo na klupi u parku bilo kog grada, a posao i stan čekali su svakog ko završi školu.
Međutim, u svoj toj nostalgiji zaboravlja se da je to istovremeno bila i zemlja s mnogo problema - stalnim ekonomskim krizama, večitim nestašicama, nacionalnim tenzijama.
Upravo te i slične nevolje bile su jedan od glavnih razloga što se pre 55 godina Jugoslavija suočila s jednom od svojih najvećih političkih kriza - masovnim studentskim protestima.
U Beogradu su 3. juna 1968. godine izbile najveće studentske demonstracije u Jugoslaviji, kao odjek protesta koji su se u to doba dešavali širom zapadne Evrope. Povod je bio ogroman raskorak vlasti i stvarnosti, sve većeg socijalno raslojavanje i udaljavanja od proklamovanih ideala i zvanične propagande o socijalnoj pravdi i vodećoj ulozi radničke klase u društvu.
O ovom događaju voditeljka jutarnjeg programa Kurir TV Redakcija Olja Lazarević razgovarala je sa istoričarem Nebojšom Damnjanovićem i političkim filozofom Dragoljubom Kojčićem.
- Studenti su pre svega hteli vraćanje na neposredno posleratno vreme, u smislu približavanja idealu jednakosti. To je levičarski bunt, i to radikalna varijanta. Da su uspeli, to bi bilo vraćanje na revolucionarni kurs 1945. Bio je to širok pokret, ali to je preovlađujući ton. Nije slučajno što se baš '68. to desilo - priča Damnjanović.
Otkriva i kakvi su bili uslovi za život u godinama koje su prethodile protestu.
- Početkom te decenije počeli su da se iskazuju momenti privredne krize. Trećina proizvodnje nije mogla da se plasira i zbog toga kreće 1965. privredna reforma, pa obračun s Rankovićem. Da su demonstracije izbile u njegovo vreme, trajale bi dva minuta. Jedna od učesnika Lazar Stojanović u prepunoj sali SKC kaže "nestane čovek". Ko pita za ovog, nestane i on. Pobedio je kurs reformi, ne zato što se prodobrilo Titovo okruženje, nego smo shvatili da ne može da se živi samo od američkih kredita - dodaje Damnjanović i zaključuje:
- Stotine hiljada Jugoslovena, koji tobože vladaju, odlaze na Zapad da arbajtuju, probija večuita istina da ljudi hoće da zarade i da dobro žive. Opšta atmosfera koja je bila u svetu je vreme levice, Amerika postaje jako nepopularna zbog Vijetnamskog rata. Prvi incidenti su počeli decembra 1966. oko američke čitaonice - priča Damnjanović.
Na širu sliku, u smislu, geopolitičke situacije ne samo u tadašnjoj SFRJ već i u svetu uopte ukazao je Kojčić.
- Otac mog prijatelja rekao je da je De Gol za jugoslovensku privrednu reformu rekao da je propast. U stvari '68. je sa stanovništva civilne istorije bio najveći događaj prošlog veka uz dva svetska rata. Te godine ste imali prvo američke proteste protiv rata u Vijetnamu. Imali ste i proteste protiv relikta rasizma, imali ste polret Black power, koji su na Olimpijskim igrama demonstrirali bunt uzdigavši pesnice - objašnjava Kojčič, ali i dodaje da ni na Istoku nije bilo mirno:
- U Istočnom bloku imali ste Češku i Poljsku koji su ustali protiv SSSR. Sve je to inspirisano jednim od najvećih intelektualaca svih vremena, a to je Herbert Markuze, koji je pripadao frankfurtskoj školi, umerenih marksista. On je napisao knjigu koja i danas može da analizira suštinu svih doghađaja u svetu, naziva "Čovek jedne dimenzije". On je ukapirao da je potrošačka dimenzija jedina dimenzija ljudi na Zapadu, a to sad postaje globalni fenomen - smatra Kojčić.
Kurir.rs