DR NEVEN CVETIĆANIN: Lav i lisica
Redžep Tajip Erdogan, novi-stari predsednik Turske, kao da je „izašao“ iz nekog udžbenika državništva, bez obzira na to da li ga je pisalo neko antičko pero poput Plutarha, neko malo „novije“ poput renesansnog Makijavelija ili neko najnovije poput Kisindžera. Sva ta bezvremenska pera, baveći se predano tajnom kako nastaju i propadaju države i carstva, došla su do skupa osobina koje mora da ima onaj ko tim državama i carstvima upravlja, jer je breme upravljanja u svim vremenima teško, često i opasno, te teško mogu da ga uspešno nose „obični“ ljudi, već to zahteva, kako su to nekad govorili komunisti, „ljude posebnog kova“. Kao što se u fudbalu razlikuju bekovi kostolomci od takozvanih kompletnih igrača koji rešavaju utakmice, tako se i kasta državnika razlikuje od gomile „običnih“ političara.
Toj kasti državnika nesumnjivo pripada i Erdogan i valja to pošteno priznati, bez obzira na to da li smo skloni njegovom islamskom populizmu ili ne. Fudbalski rečeno, on ima sve - sprint, šut, skok, dribling, pas i „igru bez lopte“, što ga čini „kompletnim igračem“ politike, odnosno upravo državnikom. O tome svedoči njegov mukotrpan životni i politički put, koji je samo brusio te njegove urođene osobine, a na kojem je uvek bio jedan korak od ispadanja „iz igre“, od pritvaranja usled mandata gradonačelnika Istanbula sve do neuspelog vojnog puča, pokazujući uvek zavidnu veštinu da se spretno izvuče iz svakog minskog polja na koje bi nailazio. Teško je tu činjenicu samo pripisati njegovoj veštini, već za to treba i malo sreće, jer je još renesansni Makijaveli ustvrdio da su državnici zapravo deca Fortune i da im malo vrede i najbolje sposobnosti ako ih ne pogleda i ne zaljubi se u njih i sudbina. Nije Erdogan prvi takav tip, jer su čuvene i priče kako se, na primer, Franko čudesno oporavio nakon jednog ranjavanja dok je kao mladi kapetan bio bitke po Severnoj Africi, dobijajući od arapskih domorodaca nadimak „blagosloveni“, a šta reći tek o De Golu, koji je pukom srećom izbegao nekoliko atentata ekstremne desnice kada je „predao“ Alžir.
Iako u ljudskim poslovima nema ničega bez malo sreće i naklonosti sudbine, nije ni veština za bacanje, jer bez nje se ne može izrasti u kompletnog igrača, bez obzira na to da li je reč o fudbalu ili politici. Erdogan je pokazao da ume da bude kada zatreba i lav i lisica, pri čemu je lisica više bio u vreme kada se uspinjao i kada je trebalo pronicljivo izbegavati zamke, a lav je postao tek onda kada je trebalo rešavati komplikovane strateške Gordijeve čvorove, od Sirije, preko Libije, sve do Ukrajine sada. U svemu tome nije učinio značajniju grešku, o čemu najbolje svedoči činjenica što su na njegovoj najnovijoj inauguraciji bili predstavnici glavnih svetskih sila, a posebno valja pomenuti predstavnike NATO-a i vaskolikog Zapada, specijalnog izaslanika kineskog predsednika te predsednika ruske Dume, koji se trenutno nisu mogli okupiti na jednom mestu gotovo nigde do u Ankari.
To govori o tome da je Erdogan i dalje potreban svima; Evropi kao ključar izbegličkog pitanja, Americi kao ključar bosforskih tesnaca (tj. Mediterana) i arabljanskih pustinja, Rusiji kao posrednik u nizu „ratnih“ ugovora, od izvoza žita nadalje, i, konačno, Kini kao partner od koga valja preuzeti štafetu jednom kada dođe vreme za dogovore najvišeg ranga svetskih sila o ponovnom vraćanju sveta u korito.
Upravo u veštini da bude potreban svima je srž njegove „igre“, odnosno njegovog državništva, kao i tajna njegovog opstanka.