Jugoslovenski i hrvatski muzičar Masimo Savić preminuo je u decembru prošle godine, nakon kratke i teške bolesti, a danas bi proslavio svoj 61. rođendan. Kako su njegova ćerka i supruga napisale na društvenim mrežama, borba za život je bila kratka, a on je bolovao od raka pluća.
Masimo Savić bio je jedan od najpopularnijih rok muzičara u bivšoj Jugoslaviji, koji je karijeru počeo u grupi Dorijan Grej, a imao je veoma neobičnu životnu priču koju je jednom prilikom ispričao.
"Kada sam imao tri godine, moji su se razveli. Oseti se to kad dete raste bez oca, mada se tata trudio da me se seti na svaki moj rođendan, da mi pošalje poklon i prenese pažnju na daljinu. Međutim, dobio je leukemiju i nakon tri godine je preminuo. Dugo sam bio dete sa samo jednim roditeljem. Pre nekoliko godina umrla mi je i majka. Nije lako kada ostaneš i bez oca i bez majke. Osetiš nekako da si sam na ovom svetu.
Glava porodice
Od najranijih dana sam sam se brinuo o sebi. Ja sam pomagao svojoj majci, a ne ona meni. Ali to američko serviranje priče preko njihovih filmova da će neko ko je imao loše detenjstvo i svom detetu priuštiti loše detinjstvo - ne pije vodu. Iz mog iskustva se vidi da je upravo suprotno. Zaštitio sam kćerku od svega lošeg što mi se dešavalo i što sam radio u mladosti. Smatram da je moj život uspešniji ukoliko sam bolji otac svojoj ćerki i bolji pater familijas, iliti glava porodice.
Obožavao sam dedu po majci, koji je bio poseban čovek. Poticao je iz veoma bogate porodice koja je posedovala između jedne petine i jedne osmine Istre, koja je tada bila deo Italije. Moj pradeda je bio izuzetno imućan čovek.
Međutim, dogodila se jedna veoma čudna stvar, a to je da su se moj pradeda i moj deda zaljubili u dve sestre i da su se oženili njima. Tu je nastala komletna komplikacija u porodici, jer je svako svakome bio dupli rod. Iako mu je uz bogatog oca budućnost bila zagarantovana, moj deda je hteo da napravi neku svoju budućnost. Odvojio se, prestao da kontaktira sa ocem i počeo je da radi u rudniku.
Ubrzo je završio u zatvoru, jer je bio optužen da je sakrio dva engleska pilota čiji su avion Nemci srušili. To nije bila istina. Moj deda je bio veoma hrabar, veoma dobar i elegantan čovek koji se nije libio da radi najteže poslove iako kao bogati naslednik nije morao ništa da radi.
I dan-danas postoji veliki broj nekretnina po Istri koje pripadaju mojoj porodici, ali od kada mi je majka umrla, retko odlazim tamo; više sam u Zadru, odakle mi je supruga.
Da, postoje šanse da se to meni vrati, ali da bih ostvario to pravo, moram da uzmem italijansko državljanstvo. Još se nisam odlučio na to.
Zaboravio jezik
Posle razvoda mojih roditelja majka me je odvela u Napulj, a nakon nekog vremena otišli smo kod njenih sestara u Australiju. Ponadala se da će naći svoj mir i svoj svet. Tamo smo ostali dve godine, ja sam išao u englesku školu i lepo se snašao, ali ona se i dalje nije smirivala. Preživela je izliv krvi u mozak, pa joj klima nije odgovarala. Kada smo se vratili u Istru, nisam znao ni reč našeg jezika. Zaboravio sam ga. U školi, kao i sa svim prijateljima, govorio sam engleski, a kod kuće s majkom italijanski. Ponovo sam morao da učim hrvatski, mada i danas kad pevam, ljudi primete da neke reči i neka slova govorim na drugačiji način.
Loše društvo
Po povratku u Zadar, upao sam u loše društvo. Nekoliko drugara kralo je piće i cigarete iz prodavnice, a ja sam čuvao stražu. Nakon šest meseci došla je maca na vratanca, policija je htela sve da nas pohapsi, ali jedan socijalni radnik koji se zove Branimir zauzeo se za mene. Nakon razgovora sa svakim od nas ponaosob zaključio je da se isplati mene da spasava. Bio je u pravu. Puno sam naučio od Branimira i nas dvojica smo i dan-danas prijatelji.
Bend „Dorijan Grej“ i album „Sjaj u tami“ nastali su kada sam završavao srednju školu. Te osamdesete su bile najkreativnije godine ne samo u našoj već i u svetskoj muzici. Radio sam i sa EKV čitav jedan album i prijateljevao sam s pokojnim Čavketom iz „Električnog orgazma“ i s Jurom Stublićem i grupom „Film“... Zgodan način da naučiš nešto novo jeste da razmenjuješ svoja iskustva s ljudima iz različitih sredina. Bio sam prenakrcan energijom i pucao sam.
Vrlo teško sam prihvatao smrt tih dragih ljudi. Mene su u društvu EKV-a i tih boema zvali grof. Jesam bio za zezanje, bio sam i za eksperimentisanje sa drogom, ali sam uvek vodio računa o higijeni i diskreciji. Uvek sam im govorio: „Nemoj da izgledaš kao dronjak, sredi se, ne moraš stalno svim svojim bićem da pokažeš u kojem si društvu i šta radiš, probaj to nekako elegantnije da uradiš“.
S podsmehom su prihvatali te moje reči, ali na kraju je ispalo da sam bio u pravu. Ja sam kroz slalom tih osamdesetih prošao a da nisam ostavio nijedan komad sebe na tim zastavicama. Droga nije bila moj životni izbor, eksperimentisao sam s njom jer je bila u modi, bila je in. Bilo je prvi put.
Prvi put su se u Jugoslaviji pojavile i lake i teške droge i nama je sve to bilo neverovatno interesantno, a policija pritom nije znala apsolutno ništa o tome. Bilo je novo i ne može se zameriti nekome ko je hteo da proba, da vidi šta je to i otkrije u čemu je tu stvar. Danas je apsolutno druga priča. Danas se zna šta je droga i nema opravdanja. To što sam ja uspeo svoj život da vratim na pravi kolosek nije moja velika pobeda i veliki uspeh, jer kod mene se nije ni dogodilo veliko oštećenje.
Kod drugih kod kojih je oštećenje već nastalo bilo je teško vratiti se na pravi put. Govorim o fizičkom oštećenju, kada bolest zavisnosti već uzme maha. Bilo mi je lako da stanem, jer sam shvatio da je moj prioritet da imam porodicu, da budem otac, i to konzervativan otac.
Neko ko je u stanju da svoju ćerku pošalje na fakultet.
Ćerka Mirna
Reč je o jednoj veoma pametnoj osobi, prema kojoj smo supruga i ja uvek bili iskreni, pa nam iskrenošću ona i uzvraća. Evo primera: u Zagrebu je bila na žurki mladih ljudi od 17 godina. Kada su se svi ponapijali, što je bilo i očekivano, starija sestra domaćina žurke nije više znala kako da ih drži pod kontrolom, pa ih je ispratila iz kuće. Od 20-ak ljudi koji su se pijani našli u parku, jedino je naša ćerka imala normalan odnos s roditeljima, pozvala nas je i rekla: „Ja sam večeras malo popila, dođite po mene“.
Svi ostali su sedeli u parku, jeli pepermint i čekali jutro da se otrezne da im roditelji ne bi saznali da su pili. Drago mi je što imam ćerku koja će se prvo nama obratiti za pomoć.
Eni i ja nikada jedno pred drugim nismo glumili da smo bez mana. Najveći problem kod ljudi koji kreću u vezu jeste taj što žele da se prikažu kao savršeni: ja nemam prljave čarape i gaće, ne znojim se, stalno sam besprekorno čist i namirisan. A onda se desi realan život i počnu problemi. „Jao, pa kako to da tebi smrdi ispod pazuha?!“
Onda i ostale realnosti krenu da smetaju lažnoj slici savršenstva, koju su ljudi stvorili. Eni i ja smo se odmah pokazali jedno drugome sa svim svojim nedostacima. Jer tek kada čovek zavoli nečije mane, možemo govoriti o pravoj ljubavi. Imao sam veliku sreću da je sretnem, pogotovo što ona nije iz mog posla. Tu i tamo napiše nešto za mene, ali ne pripada tom poslu i svetu. Energije su nam se poklopile i zajedno smo već 21 godinu.
Gledao sam i ja „Farmu“ i sve to što se događa... U vreme kada smo se zabavljali, Bebica je bila jedna veoma načitana osoba, nabijena kreativnošću, novim saznanjima koje je bila spremna da podeli sa svima. Međutim, svaki umetnik mora da se dokazuje non-stop i stalno da radi na novim projektima i albumima. Ona je negde stala.
Mi smo prekinuli komunikaciju još ‘89, ali pratim sve što se dešava u Srbiji, pratim i serijale „Farme“ koji su išli... Jasno, kad muzičar nema dovoljno posla, on će prihvatiti da bude i na „Farmi“. Ja to ne mogu sebi da dopustim. Imam bend pred kojim odgovaram kao neko ko organizuje poslove. Imam 15-ak porodica koje indirektno zavise od mene i zato ne smem da se zaustavim.
(Kurir.rs / Still)
Bonus video: