Razmere mučenja i teških životnih uslova na Golom otoku decenijama su tema koja je zaokupljala pažnju javnosti.
O tome je možda najbolje svedočio nedavno preminuli akademik i književnik Dragoslav Mihailović, koji je o tome - kao nekadašnji zarobljenik na Golom otoku - detaljno pisao i u svojoj knjizi "Kratka istorija satiranja".
On je naveo da su logorašku odeću predstavljale „rashodovane vojne ili radne uniforme, iscepane i prosenjene, s okruglim robijaškim kapama ili ’titovkama’ za glavu“.
- One se skoro nikad nisu prale niti na koji drugi način čistile. Zimski šinjeli raznih vojski - jugoslovenske, bugarske, nemačke, engleske - bili su tanki i iscepani; poderotina je katkad počinjala od proreza na leđima pa išla do kragne, a katkad im je nedostajao rukav. Kao obuću kažnjenici su prve tri godine imali gumene opanke, koji su na kamenu brzo propadali. Umesto čarapa dobijali su, jedanput u mesec ili dva, krpe za noge, šuferice, koje su, od blata i prljavštine, ubrzo postajale crne. Uz promrzline i na rukama i na nogama, uz plikove na dlanovima, sveže i stare povrede na nogama i stalne podljute na udovima, logoraši su patili i zbog žuljeva i rana na stopalima, što će preživele pratiti i decenijama kasnije. Od sredine 1951. u logoru na Golom otoku kao obuća pojavile su se i neke iznošene vojničke cokule, ponekad i neuparene, koje su bolje štitile od ljutog kamena odozdo, ali i izazivale češće nažuljivanje. Može se zamisliti kakva je to bila kazna za tragačera koji trči - pisao je Mihailović.
Kako je dodao, kod žena je odeća bila slična, s tim što su one, umesto pantalona, dobijale nekakve suknje i, umesto kapa, na glavama ostriženim makazama za ovce, imale platnene marame.
- Spavalo se na neravnim i proretkim drvenim dušemama, ležajevima od dasaka, bez prostirki i jastuka. Za pokrivanje dobijalo se po jedno prosenjeno ili iscepano vojničko ćebe, tako da su se obično po dvojica logoraša udruživali i jedno stavljali pod sebe, a drugim se pokrivali. Noću ni odela u kojima se radilo nisu svlačili, a zimi i u jesen, bar šest meseci godišnje, preko pokrivača prebacivao se navlažen ili skroz mokar šinel. Za hladnih vlažnih noći baraka je od isparenja prosto plivala u magli – otkrio je Mihailović.
Naveo je i da je veliki golootočki logor imao dva otvorena nužnika.
- To su u stvari bile ogromne nepokrivene jame izdubene u kamenu i preprečene betonskim nosačima, na kojima se čučalo. Oko njih su se rojili pravi oblaci raznolikih i raznobojnih muva i čitave kolone crva, bubašvaba, bubarusa i druge puzave i leteće gamadi. Bar donji klozet, koji se nalazio iza osmog paviljona, a možda preko ovoga i gornji, imao je ispusnu cev koja je vodila neposredno u pristanište ili nedaleko od njega – napisao je Mihailović i dodao:
- Fekalije kao oblik mučenja logoraša bile su stalna opsesija golootočkih mučitelja. U osuđeničkom i u ženskom logoru postojale su tzv. govnarske brigade, koje su otpražnjivale nužničke jame, ponekad stojeći u fekalijama maltene do guše. Kod žena su na taj način naročito voleli da ponižavaju Novku Vuksanović, logorašicu koja je preživela eksperimente in vivo u nacističkom logoru u Aušvicu, i profesorku Branu Marković, suprugu Sime Markovića. Posle takvog „rada“ dozvoljavali bi im da se malo properu u moru - ili ne bi ni to. U velikom logoru za administrativce na Golom otoku takvog mučenja zbog odvoda nije bilo - tamo su se zadovoljavali da logoraše klozetskim fekalijama, pomalo, hrane.
Mihailović je napisao i da su odeća i barake bile pune gamadi.
- Vaši, stenice, muve, buve, stonoge, uvolaže, škorpije, sve što leti ili puzi u potrazi za ljudskom krvlju – gamizalo je po obučenom kosturu zvanom logoraš, bodući ga, uvlačeći mu se u nos, brkove, uši, mošnice, srčući iz njega, sišući ga, izazivajući mu plikove, svrab i zaraze i zagorčavajući mu jedva održavani život. Ne treba ni sumnjati da su osnivači logora smatrali da izdajnicima i to pripada, jer sve do jedne velike epidemije pegavca – u proleće kod administrativaca i početkom jula 1951. kod osuđenika – nisu obezbeđivali diditi za uništavanje ovih napasti. Ali stenice, vaške, muve održavale su se i posle toga, bar još godinu-dve. Godine 1949. ostrvo je bilo puno i zmija otrovnica. Sa dolaskom velike mase zatočenika one su se razbežale.
Kurir.rs