Specijalni izveštač Kurira iz Pariza: Vuk Brajović
Srbija i celi teniski svet slave uspeh svih uspeha - čiju veličinu i važnost možda i nikada neće potpuno obuhvatiti ili shvatiti, ali Novak – ide dalje…
Zar je neko sumnjao da će – po ostvarenju onog što je za neke bilo nedostižno, za neke neželjeno, a za njega nedosanjano – Novak reći bilo šta drugo nego ovo? Uz neizmernu podršku koju je kroz život dobijao od svoje porodice, pa zatim “teniske majke i oca” Jelene Genčić i Nikole Pilića, zatim njegovog drugog “teniskog oca” Marjana Vajde; supruge Jelene, sinčića Stefana i ćerkice Tare i njemu do fanatizma odanog tima koji predvodi Goran Ivanišević – Novak Đoković već crta nove horizonte svojih dostignuća – ispisavši zlatne stranice istorije tenisa i sporta osvajanjem svoje 23. Grend slem titule u Parizu.
Svojim rečima - težak kakav jeste, nervozan kakav jeste, svojeglav kakav jeste, katkad prpošan kakav jeste – ali i posvećen, predan, fokusiran, verujući, veran, istrajan je Novak Đoković, najveći šampion koga ovaj sport poznaje, i kome se napokon nepodeljeno divi u čestitanju. Bilo je dirljivo i do suza emotivno pevati “Bože pravde” uz njega na krcatom Šatrijeu – ali i čuti gromoglasan aplauz od svih izveštača u sali za medijske konferencije kada je ušao i seo pored trećeg osvojenog “Trofeja musketara”. Novak je od Rolan Garosa – u zahvalnost što je jedna od najvećih sportskih manifestacija na planeti svih vremena dobila dimenziju “večnosti” time što je on upravo ovde oborio najvažniji od svih rekorda u muškom tenisu – dobio i poseban trofej sa imenima svih prethodnih Grend slemova koje je na ovom magičnom putu osvojio, ali je Novaku sigurno važnije da mu je Pariz, ponekad prevrtljiv i ciničan u svojim emocijama, napokon dao svoje srce i – kako je rekao Goran Ivanišević – prihvatio “Novakovu poeziju” kao svoj klasik uz Remboa, Bodlera, Prevera, Igoa…
Pravi šampioni su jasni u svojoj skromnosti, otvorenosti – i tako je Novak u trenutku kada ga svi slave kao neprikosnovenog isticao “adaptivnost” kao svoj najveći kvalitet, nešto što mu je odredilo kako uvek i stalno učiti iz svih životnih situacija, kako ići iz izazova u izazov, kako se dizati iz poraza i razočarenja sa novim ciljevima i stremljenjima – ali uvek uz ljubav, veru i pozitivnu energiju onih čije je živote on uz njegov predodredio kao posebne. Naravno, tu smo i svi mi – bilo čime se bavili, bez obzira koliko puta ga gledali i kako komentarisali sve filmske zaplete u njegovoj karijeri po kojima je postao jedan od najprepoznatljivijih ljudi naše ere.
Ali i pored svega toga, dok drži trofej u društvu marljivog medijskog kora za tradicionalnu pobedničku fotografiju – Novak Đoković pita: “Je li, a kada je tačno prenos Nikoline četvrte utakmice?” kako bi barem tako dao podršku još jednom neverovatnom sportskom heroju iz naše zemlje – na pragu njegovog prvog najvećeg takmičarskog ostvarenja. Novakova kometa je zaparala nebom iznad Pariza, i posle više od trideset dana, na “grad svetlosti” se sručila kiša – donoseći smiraje na strast, uzbuđenja, strepnju, neizvesnost, egzaltaciju, radost iz prethodnih nedelja – zapravo godina. Uz kišu se ponovo javljaju suze, kao da su jedine svesne svega toga čemu smo prisustvovali, što smo tako duboko proživeli, i što će nam ostati u sećanju do kraja života – a prenositi iz generacije na generaciju “Novakovog naroda” i svih koji su ga iskreno prihvatili kao “svog”.
I zato, hvala ti Nole na radosti, časti, ponosu i inspiraciji - i ovoga puta!
Vidimo se – na Vimbldonu!
Kurir sport