Kao što sam desetinama puta napisao - i stotinama puta bio napušen zbog toga što sam napisao - jedini izlaz iz dvestaikusurgodišnje negativne spirale je postupna emancipacija i institucionalizacija postojeće vlast koju - ma koliko se to ne sviđalo Euromahali, Krugovima Dvojke, pa čak i Slavskom Pojasu - „podržava“ većina populacije Srbije. Upravo je to i bila osnovna politička ideja Zorana Ðinđića: prenuti široke narodne mase iz vekovne otomanske letargije i kolektivizma, osloboditi individualne potencijale, a žalopojke i samosažaljenja zameniti ličnom inicijativom i kreativnošću.
Ta ideja je propala - a Ðinđić preventivno streljan - ne zato što to široke narodne mase nisu htele ili što nisu za to bile sposobne, nego zato što su parazitskoj Dubokoj cincarsko-kalburskoj čaršiji odgovarale upravo takve široke narodne mase, kojima je lako uvaljivati muda umesto bubrega.
Kad bi se u Srbiji pravili računi s krčmarom, majke opozicione invencije bi u tren oka zašiljile plajvaz, sabrale, oduzele, podvukle crtu i došle do rezultata da nemaju šanse za pobedu na izborima. Ne bi imale šanse ni na najslobodnijim i najpoštenijim zamislivim izborima, naprosto zato što Vučić i njegova koalicija imaju većinu.
Druga je stvar - Vučićev potencijalni veliki problem, a u daljoj perspektivi i problem svih nas - što on hoće apsolutnu većinu i dominaciju. Koju ni u snu ne može postići. Kako god da okrene, šta god da uradi, najmanje četrdeset procenata populacije ostaće izvan uticaja njegove propagandne mašinerije, uprkos tome što najmanje dvadeset procenata od tih četrdeset procenata pomno prati pisanija režimskih tabloida i programe ozloglašenih režimskih televizora, valjda da bi što bolje utuvilo da „ovo nikada ovako nije bilo“.
Majke opozicione invencije ipak nisu toliko nevične računu, dobro su one „sračunale“ da nemaju šanse ni na najpoštenijim izborima - poglavito zbog lenjosti, neorganizovanosti i odsustva ideja - pa gledaju kako da naprave bypass do mračnog predmeta želja - vlasti. Općepoznato je da moja neznatnost, koja nije ibret hanuma, nema ništa protiv nasilnih smena vlasti - naprotiv, smatra da su takve smene ponekad istorijska neminovnost - ali isto tako misli da se još nije rodio majčin sin koji će nasilno smeniti vlast protestima protiv nasilja.
Po hiljaditi put: da bi protesti bili uspešni, moraju ispuniti određene uslove. Uslov 1: jak razlog. I uslov 2: plan šta uraditi nakon što protesti urode plodom.
Protesti iz 96/97. i onaj na dan petog oktobra bili su uspešni zato što su oba puta protestni povodi - izbori - bili besramno pokradeni. Što će, opet, reći da je ondašnja opozicija IZBORE DOBILA, pa tek onda tadašnju vlast nasilnim putem primorala da prizna rezultate.
I živeli bismo dugo i srećno - naravno, u granicama naših skromnih mogućnosti - da unutar tadašnje opozicije nije bilo nekoliko čaršijskih guja u njedrima koje su mic po mic vratili stvar na fabrička podešavanja.