Ljudima su bili i biće uvek potrebni heroji, te tu ništa ne može promeniti ni poslednji vrisak tehnoloških revolucija, jer je duboko u ljudskoj prirodi potreba za divljenjem onim izuzetnim pojedincima koji su pokazali „nadljudske“ sposobnosti, bez obzira na to da li se radi o umnoj ili telesnoj snazi, koje često i idu zajedno. Istina, i zavist je potpuno ljudska stvar, ali ona, kao i sva negativna osećanja, uvek iznova gubi trku sa poštovanjem, pa je hejtera uvek bilo i biće ih, ali oni po pravilu ne stignu daleko.
Kao što su heroji potrebni ljudima, još i više su potrebni nacijama i društvima kao orijentiri na koga se valja ugledati, kao što postoje i njihovi oprečni arhetipovi - zlikovaca i dvorskih luda - koji su primeri onoga što treba izbegavati, pri čemu svako društvo koristi te arhetipove za sopstveni opstanak, jer heroji nastavljaju da žive u kolektivnom sećanju društva i omogućuju mu kontinuitet i trajanje u vremenu. Bez obzira na to da li se radi o genijalnim stratezima i zakonodavcima koji su spasavali i organizovali društva, poput antičkih Perikla, Likurga i gomile drugih Avgusta, ili o najumnijim glavama koji su znali da shvate nebo i zemlju, poput Aristotela i ostalih Spinoza, ili je reč o ljudima neobične snage i veštine koja se nekada pokazivala u boju, a danas uglavnom u sportu (jer boj je sada više ipak stvar tehnike), društva su uvek znala da odaju priznanje svojim izuzetnim pojedincima.
Heroji su potrebni svim društvima, pa se ni ona najstabilnija neće libiti da ih „stvore“, i otuda razni Džordani, svemirski kapetani koji otkrivaju Mesec ili otkačeni naučnici koji otkrivaju zakone energije. No, heroji su najpotrebniji upravo onim društvima i nacijama koji su prošli kroz teške traume, da ih malo „zakrpe“ i da ih podsete da postoje i pobede, a ne samo porazi.
Zato je Novak Ðoković za srpsko, ali i ostala namučena balkanska društva, više od sportskog šampiona, upravo heroj, koji pokazuje da se lav rađa i u kolevci koju su bili vetrovi i munje, a ne samo u svili i kadifi. Jednako je sa Andrićem i Teslom, jer i oni za balkanska društva znače da smo po umnoj snazi ne samo dorasli već i da smo ponekad i „prerasli“ snagu svetskih umova koji su rođeni sa zlatnom kašikom, pa se otuda Balkanci i prepiru „čiji su“, jer svi vole da je heroj baš „njihov“.
A heroji zapravo pripadaju večnosti. Zato decenijama namučeni Srbi i ini Balkanci, koje je sve lomilo - od ratova do raznoraznih kriza - pale TV kada igra Ðoković, da i oni malo udahnu te životvorne pobedničke energije. Srpsko društvo je toliko tradicionalno podeljeno po svim linijama - četnici/partizani, monarhisti/republikanci, vera/nevera, partizanovci/zvezdaši, urbano/ruralno, partija/partije i ona najvažnija podela na Istok i Zapad, da je pitanje da li je uopšte reč o jedinstvenoj naciji? Zato su heroji poput Ðokovića neobično važni za tako „bušno“ društvo, jer su njihova dela takva da su se uzdigli iznad svih „prizemnih“ podela i postali retkom tačkom konsenzusa u društvu u kome njegovi delovi uvek iznova žele da se rvu.
Bilo je to vidljivo kada je Nole uzeo rekordnu 23. grend slem titulu na Roland Garosu, što je rekord muškog tenisa i za večnost svih svemira, ali što je hleb nasušni upravo za jedno podeljeno i izmrcvareno društvo, koje je tada, makar za tren, osetilo da je ponovo celo i uspešno.