Pre 11. godine u školskom dvorištu u Somboru jedan dečak "visio" je na terenu. Voleo je basketaru, bio poprilično vešt s njom, ali nije baš bio idealno građen za sport pod obručima. Međutim, imao je nešto...
E, to "nešto" je tih dana video Ljuba Ančić, košarkaški trener. Doveo ga je u Vojvodinu! Bajka tu počinje, ali početak je bio sve samo ne idiličan.
- Kad je došao Nikola kod nas, nije mogao dva kruga da istrči oko terena, ali taj talenat, te ruke, jednostavno - to se rađa, ne može to da se nauči. Međutim, došao je u Vojvodinu, krenuli smo da radimo s njim, posle toga je došao Miško, koji je shvatio šta se dešava u Novom Sadu, Nikola je potom otišao u Megu i ostalo je istorija - pričao je Igor Kovačević, tadašnji sportski direktor Vojvodine, u sjajnoj ispovesti za Mocart sport.
I zaista je Nikola iz tog perioda bio neko ko se smatrao za "primer kako treba da izgleda košarkaški talenat". Tu je i jedan bitan faktor koji je umnogome napravio od Jokića ono što je danas - želja da iz neuspeha izađe još jači.
- Kad sam bio mlađi, onda sam plakao stalno. Tad sam plakao i što sam mali i što sam gojazniji, tad sam imao više poraza, ali možda me je baš to dovelo tu gde sam sada. Mislim da sam pobednik i da sam borac na terenu, bilo je i promašaja za pobedu, dosta puta sam bio i krivac, ali ne bih bio ovde gde jesam da toga nije bilo - pričao je nedavno Jokić za američke medije. Početak je bio baš pakleno težak. Niti je tu bilo neke velike vere i podrške, kakvu obično imaju momci od 16-17 godina koji se smatraju velikima talentima...
Kurir sport