Naša današnja kolumna - možda i mini-serijal - posvećena je periodičnoj rubrici „Priče o srpskim zanatima“, u kojoj ćemo pisati o jednom od najnovijih, najbednijih, istovremeno najunosnijih srpskih zanata - „targetiranju“. Kao što juče rekoh, kad god pročitam reč „targetiranje“, dobijem krvavi proliv, još krvaviji proliv dobijem kad pročitam složenicu „crtanje mete na čelo“, a najkrvaviji proliv dobijem kad pročitam reč „blaćenje“. Šta da se radi, što reko Černiševski. Neizlečiva je srpska manija da se govno naziva pitom, da se govno lepo namiriše, pompezno zazvuči i da na kraju vuk pojede magarca.
To što se naziva „targetiranje“, „crtanje mete na čelo“ i „blaćenje“ u suštini su (u Srbiji postojeća, ali nekažnjiva) krivična dela pretnje i klevete, tako bi ih trebalo nazivati i procesuirati jer krivično delo „targetiranje“ ne postoji, a povika protiv „crtanja meta na čelo“ čak se može protumačiti kao „napad“ (još jedna reč od koje dobijam proliv) na slobodu likovnog izražavanja.
Početkom „targetiranja“ u Srba mogu se smatrati četnička ispisivanja slova „Z“ (tada još ćiriličnog) na vratima osoba koje je trebalo (u boljem slučaju) zastrašiti, u gorem (češćem slučaju) zaklati. Targetiranje se nastavilo i u novoj, socijalističkoj Jugoslaviji. Znalo se: ako te targetiraju kao „narodnog neprijatelja“, jebo si čvorka, sledi ti mardelj i konfiskacija imovine.
Nakon toga su usledila unutarpartijska targetiranja tipa „anarholiberal“, „revizionista“ itd. sa posledicama sličnim, ponekad i gorim, onima koje su trpeli „narodni neprijatelji“. Onda su se komunisti i četnici nacionalno pomirili, uturili prste u bratska dupeta i nastavili da saborno „targetiraju“. Posle rata, ratnog i posleratnog revolucionarnog nasilja i Informbiroa sa „targetiranja“ se relativno retko prelazilo na delo, tj. na ubistvo, mada nije da se nije pokušavalo - pitajte Vuka Draškovića - a ponekad i uspevalo, kao u slučaju streljanja Zorana Ðinđića, u čijem targetiranju je učestvovalo 94% populacije Srbije (apcigovao sam onih 4% koji su ga podržavali).
Eto, uzgred, zašto često uskliknem „udri, Vučiću, ruka ti se pozlatila“, ali to nije tema naše današnje kolumne. Naša tema je bezobalno akumulaciono jezero straha koje se formiralo kao posledica decenija „targetiranja“. Ono što target-efendije (svih vremena i boja) ne znaju - ili ne žele da znaju - jeste da uterivanje straha targetiranjem, svejedno da li su iz prazne ili pune puške, eksponencijalno povećava agresivnost, koja posle dijalektičke faze potuljenosti prelazi u dijalektičku fazu erupcije, posle koje kom obojci, kom opanci, mogli bi vam o tome štošta ispričati, npr., oni koji su crtali slova „Z“, pa sutradan završavali pred streljačkim strojem.
Problem je što se, zahvaljujući mnogostradalničkoj, autoviktimističkoj psihologiji zajedničkoj Srbima (svih boja), targetiranje ne smatra krivičnim delima pretnje i uvrede - protiv kojih se može boriti i privatnom inicijativom - nego vrlo upotrebljivom političkom alatkom.
Prekardaših. Nastavak sutra.