Prvi uslov za stvaranje „uslova za fer i poštene izbore“ - posle kojih će fer i pošteni izbori još zadugo biti na dugačkom štapu - trebalo bi da ispune urednici i lektori, koji bi - ako to već novindžije serbske ne znaju - morali znati da su „fer i pošteni izbori“ isto što i „beautiful i lepa cica“, dakle pleonazam, dakle lupetanje, dakle zasenjivanje prostote.
Već godinama pišem i govorim da je „first i prvi“ uslov za uređenje ove razvaljene i razjebane zemlje i dezorijentisanog naroda zavođenje reda u srpski jezik, u kome se - valjda po Vukovom principu „piši kao što govoriš“ - sve više gubi razlika između govornog i pisanog izražavanja. Pa šta je tu loše, pitaće neko. Mnogo toga je loše, odgovoriću, ali neću zalaziti u sitna crevca, nemam karaktera.
Ni po jada kad se o „fer i poštenim izborima“ piše po smrdarama i žutarama serbskim, nije dobro kad se tako počne pisati u uglednom Vremenu, u čijem kolegijumu sede uzorno pismeni ljudi, a upravo je tako napisano u nadnaslovu teksta u poslednjem broju tog nedeljnika, dočim je na udarnoj šestoj strani - dakle u političkoj rubrici - publiciran naslov „Ðoković na krovu sveta“. (Cinik bi dodao: i šeta.)
No, to je tema za neku budući, možda i sutrašnju kolumnu, danas ćemo pisati o koristima „fer i poštenih izbora“ za istoriju i život. Moja neznatnost je još pre nekoliko godina Visokom Mestu predložila, tj. džaba okrečila, da stvori uslove za upravo takve - fer i poštene izbore, što će reći da smanji doživljaj s pojavljivanjem u javnosti, da obuzda skupštinske i TV target efendije, da širom ispootvara vrata nacionalnih frekvencija svim (jebenim) strankama u trajanju od najmanje godinu dana, a onda - pravac birališta.
Još sam Visokom Mestu napisao - i za tačnost informacija garantovao - da bi pobedilo i na takvim „fer i poštenim“ izborima naprosto zato što bi na izbore izašlo s pozicija vlasti, a Srbi - čast retkim izuzecima - uvek glasaju za stranke koje su na vlasti. Tada nisam mogao zamisliti - sada to mogu još manje - šta bi ova i ovakva opozicija imala da kaže na otvorenim televizorima, a da to nije „ovo ovako nikad nije bilo“ i „Vučić uradio ovo, ju, ju, ju“, „Vučić nije uradio ono, ju, ju, ju“.
Ono, fakat, u takvim „fer i poštenim uslovima“ Vučić ne bi osvojio ovoliko mandata koliko (sve manje) osvaja, ali garantovao sam da bi ih imao najviše. U takvim „win-win pobedničkim“ kombinacijama pravljenje koalicija nije strava u Ulici brestova. Profit, fakat, manji, ali manja i odgovornost. Kužite, stari moji.
Zna to, naravno, i Vučić. Možda ponekad u trenucima kontemplacija i pomišlja da postupi tako, ali sve i kad bi čvrsto rešio da tako postupi, više tehnički ne bi mogao, a moglo bi mu se - daleko bilo - dogoditi da završi kao Ðinđić. Isuviše ljudi u Srbiji izvlači ogroman profit iz čitave ove razjebanosti i razvaljenosti - ima iha-ha takvih i u opoziciji - da bi Duboka Čaršija dozvolila bilo kome, čak i svemoćnom Vučiću, da pokvari i igru, čak i kad bi hteo. A neće.