Strateško partnerstvo koje Ukrajina ima sa državama poput Amerike i NATO-a podseća na partnerstvo Izraela i SAD tokom Šestodnevnog rata (1967) i Jomkipurski rat (1973). U oba rata Izrael se suočio sa agresijom daleko jačeg protivnika koji je pokrenuo napad iz svih pravaca i svih domena. Tadašnja podrška Amerike Izraelu preokrenula je kompletnu bezbednosnu arhitekturu Bliskog Istoka, ocenjuje Darko Obradović, analitičar i programski direktor Centra za strateške analize.
Sličnoj situaciji prisustvujemo i danas. Amerika sa još pedesetak država ne dovodi u pitanje nastavak vojno-tehničke pomoći Ukrajini shodno čanu 51. Povelje OUN. Još jedna paralela sa kojom se suočavamo jeste Ukrajinska inventivnost i industrija vojne opreme. Kao što je Izrael zaokružio svoj bezbednosti aspekt sva je prilika da će i Ukrajina to isto učiniti po okončanju ovog rata.
Dugo očekivana ukrajinska ofanziva zvanično je otpočela. Za razliku od očekivanih velikih filmskih bitaka ova ukrajinska ofanziva se odvija na način koji priliči savremenoj vojsci. Za razliku od harkivske ofanzive kada je oslobođeno 12.000 kvadratnih metara, današnja ofanziva se odvija u bitno složenijim uslovima.
Fortifikacije koje je Rusija gradila na okupiranim teritorijama smatraju se za najveće od Drugog svetskog rata na evropskom tlu. Konfiguraciju tih utvrđenja čine tehnička rešenja i ratna iskustva Prvog svetskog rata. Fascinacija raznoraznim zmajskim zubima, zaprekama, jendecima i rovovima, pojačana satelitskim snimcima rezultovala je kovanicom „Putinova linija“, po analogiji na francusku Mažino liniju.
Vredi primetiti da je Mažino linija predstavljala sistem utvrđenja koji je posedovao u to vreme najsavremenije uslove za boravak vojske, respektabilnu vatrenu moć, mogućnost bezbednog premeštanja na različite položaje, ali nije posedovala dovoljno obučenih vojnika i druga manjkavost Mažino linije se odnosila na mogućnost zaštite od bočnih napada, odnosno obilaženja. Slične prednosti i mane su i ove Putinove linije. Brojno stanje Rusa nije poznato u celosti, operišemo sa brojem između 150-250.000.
Ne treba pridavati veliku važnost ovim fortifikacijama iz razloga što je njihova delotvornost zasnovana na odsustvu brzog pokreta trupa, oklopnih vozila, prilagođavanju situacije na terenu i komponenti morala. Oslanjanje na fizičke prepreke ima smisla ukoliko postoji vojska koja će iskoristiti ova tehnička rešenja. Otvoreni podaci pokazuju da su na nekim pravcima fortifikacije spremljene na vrlo aljkav način. Minska polja takođe predstavljaju jedan od izazova. Ukrajina ih je puna.
Jednom kada Ukrajina odabere težišne pravce i krene Rusi će biti pregaženi. Svima je jasno da Rusija više nema ljudstva da pokrije oko 1500km linije fronta. Ukrajinski proboj neće biti brz, ali jednom kada se dogodi biće nezadrživ i Rusija neće moći vojno da se konsoliduje na tim pravcima. Uspeh ove faze kontraofanzive je ne izbežan.
Rusija za sigurno prelazi na režim odsudne odbrane svojih pozicija, polazeći od predpostavke da pod kontrolom drži ekonomski važne delove Ukrajine, da još uvek ima dovoljno krstarećih i balističkih raketa, da se trošak rata svakog dana povećava i da se od Ukrajine zahtevaju rezultati. Na ovom mestu je važno potražiti odgovor šta su tačno ruski vojno-politički ciljevi. Sa sigurnošću mi to ne možemo odrediti, a plašim se ni da ruski zapovednici na terenu to ne znaju. Možemo predpostaviti, da je politički cilj trajno uništenje mogućnosti da Ukrajina bude uspešna, nezavisna i ekonomski razvijena zemlja odnosno država koja ne može biti članica NATO i EU. Ovaj cilj je delimično ispunjen, ukoliko pogledamo nanetu štetu ukrajinskoj čeličnoj, hemijskoj i poljoprivrednoj proizvodnji. Samo Mariupolj je činio 40% proizvodnje željeza. Ruski politički ciljevi se mogu smatratiti uspešnim ili neuspešnim iz ugla posmatranja. Ako je cilj bio NATO u tom slučaju strateški gledano Rusija je već izgubila. Ako se kao cilj uzme da će se Zapad iscrpeti, a da Ukrajina neće isporučiti rezultate i to je pogrešno rusko gledanje na stvari. Od Ukrajine niko ništa ne traži. Ukrajina je ta koja od saveznika traži pomoć i podršku. Olaf Šolc, nemački kancelar, kao i gensek NATO Jens Stoltenberg saopštili su da će pomagati Ukrajinu koliko god je potrebno. Što se tiče Amerikanaca, oni su najveći pojedinačni donator pomoći i oružja. Ukrajina za razliku od Rusije ima samo jedan cilj odbranu od agresije, što se tiče oslobađanja teritorija to nije vremenski oročeno i predstavlja samo po sebi proces koji je u toku. Perspektiva članstva Ukrajine u NATO i EU više se ne dovodi u pitanje.
Putin sve što je imao stavio u Ukrajinu. A što se pokazalo prilikom okršaja u Belogordovskoj oblasti, upad ruskih partizana je bio fascinatan, a otpor ruskih trupa vrlo slab. Razaranjem Kahovske brane značajno je skraćena linija fronta. Što je značajan indikator da Rusija neće prezati od ekoloških katastrofa kako bi nanela što veću štetu, a ni diverzija na nuklearnoj elektrani Zaporožje nije isključena.
Od početka prolećne ofanzive oslobođeno je sedam sela u Donjeckoj oblasti i oko 100 kilometara kvadratnih. Još uvek nismo videli pokrete ukrajinskih brigada, a jedna njihova oklopna brigada broji oko 90 tenkova. Još uvek na sceni imamo tkz. nasilno izviđanje. Da je ukrajinska ofanziva noćna mora za Putina ukazuje nam podatak da je upravo Putin prvi ozvaničio početak ukrajinske ofanzive. Prihvatljive i očekivane gubItke Ukrajinaca, Rusi predstavljaju kao strateško važne događaje koji utiču na ishod ofanzive. Juriš je svakako najrizičniji momenat ofanzive. Bahmut se stavlja u okruženje.
Naredne nedelje daće nam više informacija iz kojih možemo izvući zaključke.
Zapadna vojna pomoć Ukrajini omogućila je zaustavljanje ruskog napredovanja, stabilizaciju linija fronta koja traje mesecima i mogućnost da Ukrajina pokrene ofanzivna dejstva za oslobađanje svojih teritorija. Dok su se Rusi zlopatili sa Bahmutom, ukrajinci su aktivno vršili tranziciju na zapadne vojne sisteme i obučavali ljudstvo. Rat iscrpljivanja koji je pokušala da vodi Rusija nije dao značajnije rezultate. Južni pravac fronta deluje vrlo realno. Pre dva dana 20km je očišćeno od Rusa u pravcu Mariupolju.
Takvom operacijom Ukrajinci bi pocepali u dva dela ruski jedinstveni koridor i front. Odatle se može krenuti ka istoku i zapadu. Pruga koja vodi ka Krimu je oštećena u diverzantskim dejstvima. Slamanje ruskog fronta kao domina nije isključena opcija. U tom slučaju možemo očekivati rusko jačanje odbrane na istočnom pravcu na Donbasu.
Ukrajinski saveznici ni ne razmišljaju o obustavljanju vojne i finansijske pomoći. Ukrajinska sudbina direktno je vezana za pomoć SAD i NATO saveznika. U trenutcima dok ukrajinska vojska hvata zamah za masovni proboj ruskih linija, organizuju se sastanci sa 15 najznačajnijih proizvođača naoružanja i municije na Zapadu. Svima je jasno da će vojna podrška Ukrajini trajati decenijama. I nakon okončanja aktivnog neprijateljstva i prestanka sukoba na linijama kontakta vojna i finansijska pomoć će ostati prioritet.
Komaptibilnost zapadne tehnike između različitih država po pitanju kalibra municije, rezervnih delova i održavanja čini ratnu proizvodnju daleko lakšom. Izjava američkog državnog sekretara Entnojia Blinkena da je ruska vojska druga po jačini u Ukrajini nije data bez osnova. Od tolike ruske vojne tehnike, Kadirov svoje jedinice oprema kineskim oklopnim transporterima „Tigar“. Postavlja se pitanje šta je sa ruskom proizvodnjom oklopnjaka. Iranski dronovi kamikaze sadrže kineske elektronske komponente. A kineski izaslanik za mirovne pregovore poziva na obustavu vojne pomoći u svrhu postizanja mira.
Sve više se čini da će ukrajinska ofanziva poput cunamija uzdrmati mnoge svetske centre moći. Neki će reagovati pozitivno, neki negativno. Sam uspeh ofanzive značiće samo jedno - demokratije pobeđuju zajedno. Izbor je na Pekingu, da li aktivno želi da bude na strani pobednika ili će i dalje virtuelno podržavati Rusiju i rizikovati sanckije i zaoštravanje odnosa. Kineski mirovni plan nije naišao na značajniji odjek niti može da utiče na dinamiku borbi. Ukrajinski uspesi dodatno će mobilisati svetsku javnost u distanciranju od Rusije. Mirovni pregovori nakon ove faze kontraofanzive nisu izgledni. Sva je prilika da će Rusija kao i posle jesenje ofanzive 2022. pojačati udare po civilnim ciljevima.
Strane odmeravaju svoje snage. I jedni i drugi se uzdaju u strateško iznenađenje koje može biti prekretnica rata. Na sceni nije pitanje prostog zbira ljudstva i tehnike već strateškog planiranja. Još jedna od prednosti u oslobodilačkim ofanzivama je ta što vojska nailazi na svoje građane koji predstavljaju značajnu komponentnu podrške svojim trupama.
Linije fronta se pomeraju po malo čekajući značajnije proboje, odvija se i obuka pilota za lovce F-16. Njihovu upotrebu sačekaće oslobađanje Krima.
Darko Obradović