Narodni muzej Srbije u Beogradu bio je proteklog vikenda mali da primi sve koji su želeli da pogledaju monodramu "Nenapisana pisma" u izvođenju glumice Vanje Milačić. Inspirisana slojevitom ličnošću Nadežde Petrović, njenim emotivnim i umetničkim nedoumicama, položajem umetnika u tadašnjoj Srbiji i ondašnjim političkim previranjima, književnica iz Čačka Milkica Miletić oživela je lik velike slikarke, koji je za scenu adaptirala i režirala Nataša Radulović, u produkciji Gradskog pozorišta Čačak, a u saradnji s beogradskom kućom "FAME Solutions". Nakon izvođenja, Vanja za Kurir između ostalog otkriva da i sama voli da slika.
Kako ste odlučili da radite monodramu "Nenapisana pisma"?
- S producentom ove predstave Markom Čkonjevićem sam godinama prijatelj. Više me ništa ne pita, samo kaže igraš tu i tu ulogu. Pristala sam. Osećam se počastvovanom što mi je ukazano poverenje Grada Čačka i njegovih građana da odigram boginju njihovog podneblja i na taj način umetnički i ljudski približim novim generacijama mogućnost da saznaju koliko je značajna Nadežda Petrović bila i za njihov sadašnji život i položaj. Osim njenih visokoumetničkih slikarskih radova, ostavila nam je mogućnost da žene današnjeg vremena mogu slobodno da biraju način na koji će živeti.
Imaju li danas žene više prva i sloboda?
- Imaju, ali i dalje nedovoljno.
U predstavi se igrate ljubavnim odnosom Nadežde Petrović i Ivana Meštrovića, koji je bio zaljubljen u njenu rođenu sestru...
- Pozorište daje slobodu da ne mora sve da bude istorijski tačno. Nadežda i Ivan su bili bliski prijatelji, a bliskost je važnija od ljubavnog odnosa.
Ima li bliskosti među umetnicima?
- Ima, kao i neprijateljstva. Međutim, okružila sam se dobrim prijateljima među kolegama.
Koga od njih možete da okrenete i upola noći?
- Aleksandru Janković, Jelenu Đokić, Jelenu Đukić, Gorana Jevtića, Vanju Ejdus i rediteljku Đurđu Tešić. Imam mnogo svoje glumačke familije.
Vanja Ejdus kaže da jedna loša uloga može da poljulja samopouzdanje glumca, a u predstavi se i Nadežda teško nosi s lošim kritikama. Kako se vi s njima nosite?
- Imam 26 godina scene. Umem da saslušam i uzmem ako mi je nešto potrebno, ali kritika me ne demorališe, već probudi inat pa budem mnogo bolja.
Šta vam je bilo najzanimljivije iz života Nadežde Petrović?
- Bila je veličanstvena žena u svakom pogledu, i kada se govori o njenoj umetnosti, humanitarnom radu i ratnom angažovanju. Ne smemo da zaboravimo da je osnovala Kolo srpskih sestra. Mislim da bi se Nadeždom i današnji svet ponosio.
Da li je monodrama jedan od najzahtevnijih žanrova?
- Ova mi nije bila. Volim ansambl predstave, partnera i pozorišno okruženje, ali u monodrami "Nenapisana pisma" naučila sam se samokontroli i da sve od mene zavisi. Divna je ta interakcija s publikom. Mnogo je intimnija u odnosu na druge pozorišne žanrove.
Planirano je da se predstava igra na maloj sceni Narodnog pozorišta, ali publika ipak nema mogućnost da je tu pogleda.
- Žao mi je. Predstava je zaživela na sceni "Raša Plaović", koju mnogo volim. Ali pravila Narodnog pozorišta, čiji sam član, takva su i ne možemo da je igramo. Predstava živi i Narodni muzej se nekako dobro saživeo sa ovom našom pričom.
Ipak ste prekinuli izvođenje u jednom trenutku...
- Jednostavno, publika nije navikla da se u muzeju igra predstava i neki nisu edukovani kako treba da se ponašaju pa sam morala da je prekinem jer mi je to remetilo koncentraciju.
Imate li talenata za crtanje?
- Crtam dobro i uvek sam pobeđivala na školskim takmičenjima, ali taj talenat nisam razvila. Splet okolnosti je bio takav da sam otišla na balet. Ne znači da se crtanju neću vratiti kao moja koleginica Katarina Žutić. Svašta je moguće.
A serije, ne snimate ništa?
- Uvek sam bila u nekom međuprostoru, sa 20 sam izgledala starije, a sada sa 46 izgledam mnogo mlađe i ne mogu da se ukalupim. To mi pruža neku vrstu slobode. Volim da se bavim pozorištem pa se u toj oblasti i dalje razvijam. Počela sam probe u Madlenijanumu za predstavu "Godišnjica", po motivima teksta Nila Sajmona, u režiji Pere Jovanovića.
Kurir.rs
Bonus video: