Prilikom redovnih nedeljnih inspekcija Rotopalanke uglavnom pregledam naslove, vrlo retko se upuštam u čitanje podnaslovnih tekstova. Ali kad naletim na naslov koji mi se učini kao must read, kao što se to dogodilo s naslovom „Gde su granice srpske književnosti“, stavljam HTZ opremu i uranjam u dubine mainstream plitkoumnosti. I podnaslov, iliti antrfile, takođe je bio izazovan, citiram: „Četvrta interkatedarska srbistička konferencija posvećena granicama srpske književnosti održaće se 24. i 25. juna u Naučno-obrazovno-kulturnom centru ‘Vuk Karadžić’ u Tršiću.“ Držim da bi podnaslov bio efektniji da je uz „interkatedarsku“ dodato i „intergalaktička“, ali sad, šta je - tu je.
Iz teksta se obavestih da je inkriminisana konferencija „očekivani nastavak prošlogodišnje konferencije na kojoj su dioptrijom naučnika (krv ti jebem) eksperti među srbistima sagledavali dokle sežu, koje su i kakve - granice srpskog jezika“. U daljem tekstu nije bilo reči o tome da li su na prethodnoj konferenciji granice srpskog jezika utvrđene, iscrtane i da li su postavljeni graničari, ali opet, šta je - tu je.
Jedan moj drugar - koji ne voli da se pominje u novinama - a s kojim sam prekjuče nekim književnim poslom putovao u Zrenjanin, bio je mišljenja da se granična konferencija ne održava toliko zbog granica književnosti, nego zbog književnih graničara, tj. graničnih slučajeva. Poslovično sklona zajebanciji, moja neznatnost je drugaru uzvratila da je gotovo sigurna da će „zaključak“ pogranične konferencije biti da su granice srpske književnosti tamo gde su grobovi srpskih književnika, jer je više nego očito da organizatori, učesnici i (eventualni) slušaoci polaze od aksioma - da su srpske zemlje tamo gde su srpski grobovi. Sad to samo treba uskladiti.
Kao istaknutom članu srpske književnosti bila mi je pomalo uvredljiva primisao da se o književnosti - makar to bilo i „interkatedarski“ - raspravlja s katastarskih i kartografskih pozicija. Neću pasti u iskušenje da kao kandidatkinje na takmičenjima za mis ovoga ili onoga napišem da „književnost ne zna za granice“, ali ću reći da je za svaku književnost važno da se prostire što dalje od granica matične države i još dalje od granica maternjeg jezika.
Da li je za srpsku književnost, pa i Srbiju, bolje sputati književnost, recimo, Ive Andrića granicom Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica, a podozrevam da će konferencijaši tu postaviti granice, ili je i za Srbiju i srpsku književnost bolje što se Andrićeva književnost raširila s kraja na kraj sveta. I uopšte, šta drugo može biti bilo koja konferencija na temu književnosti bez učešća onih koji je stvaraju - što će reći pesnika, prozaista, književnih teoretičara i kritičara - nego mlaćenje prazne slame, zasenjivanje protose i uvlačenje u dupe izanđale ideološke matrice koja je Srbiju mic po mic dovela u blizinu prosjačkog štapa.
Jedva čekam da interkatedarska konferencija objavi ažuriranu mapu srpske književnosti i da je prosledi sistemu globalnog pozicioniranja. Da neko ne zaluta, ne do bog.