Mnogo se pisala da glumica Iskra Brajović ima problematičan odnos sa svojim osem Vojom Brajovićem, a ćerka glumačkog barda kaže da s ocem nikada nije bila u lošim odnosima i da su im tračevi naneli mnogo štete u životu.
Njena majka uvek je bila stub kuće, dok je s ocem imala opušten, drugarski odnos. Kako je podnela Vojin odlazak iz porodičnog doma, njegov drugi brak i dolazak polubrata Relje, kao i s kojim strahovima se suočava u odgajanju ćerkice Ines, Iskra Brajović priča u velikoj i dirljivoj ispovesti za Hit.
Ona na početku razgovora stavlja tačku na nagađanja da se udaljila od oca i naglašava da su joj njegova druga žena, takođe poznata glumica, Milica Mihajlović i rođenje polubrata Relje doneli mnogo radosti.
- To što ne živim s ocem i što svoj profesionalni put gradim ne oslanjajući se na njega nimalo nema veze s time da sam ikad bila u lošim odnosima s bilo kojim članom svoje porodice ili udaljena od njega. Moj brat Relja, ne volim reč "polubrat", stigao je nakon godina skladnog života moga oca i Milice, koju takođe nikad ne nazivam maćehom. Uvek kažem kako je Relja moja "prva beba" i najlepši poklon koji je život mogao da mi pruži. Milica je moj prijatelj, ja nemam rođenu sestru i ona je nešto najbliže tome. Mnoge tinejdžerske nedoumice sam uvek mogla prvo njoj da kažem, pa da mi pomogne kako to reći roditeljima. Žao mi je što se živi u vremenu gde se na rastanke gleda kao na senzaciju, gde uvek neko nekog mrzi, gde ljudi otimaju decu, tuže se, time prave deci ozbiljne i duboko ukorenjene traume. Moji roditelji su idealan primer kako može da se nastavi dalje mirno, prijateljski.
Majka Ljiljana imala je presudnu ulogu u glumičinom odrastanju. Trudeći se da postavi jasna pravila i red, često je bila onaj jedan roditelj od koga deca zaziru jer je stroži.
- Mama je stroža, bila i ostala. Ona je moralni stub naše porodice i vrednosti koje nam je usadila duboko su se urezale u nas i nikad nisu podlegle uticajima društva i vremena. Mi smo odrasli devedesetih, a ipak smo izrasli u osobe koje drogu, cigarete, alkohol, kocku, loše društvo, turbo-folk i celu propratnu estetiku nikad nisu iskusile. Tata je takođe uvek bio i ostao neko s kim se može o svemu pričati. Oboje su me naučili da nema ništa sramotno ili strašno što bih morala da im prećutim, a da se sve lakše prebrodi razgovorom. Tako i sada ne prođe dan a da ne rekapituliramo šta nam se dešavalo, čemu se nadamo, šta nas raduje, a šta brine. Mislim da nisam karakterno ni na jedno od njih dvoje. Pa čak ni likom nisam upadljivo slična nijednom od njih. A to za karakter je dobro jer nisam nikada ulazila u konflikte s roditeljima, umem da budem diplomata više od njih dvoje. Naravi su nam je različite, ali kompatibilne.
Iskrin rođeni brat Vukota, koji je od nje stariji osam godina, od malih nogu joj je bio velika podrška i davao joj vetar u leđa. Bez njega i danas ne može da zamisli dan.
- Oduvek sam neverovatno bliska s Vukotom. Osam godina se čini kao popriličan jaz, ali se kod nas nije osetio. Zbog njega sam ja bila devojčica koja ima postere NBA lige u sobi, koja čita stripove i nosi kratku kosu, a on se nagledao crtaća o Diznijevim princezama zbog mene. Generalno smo mnogo toga o životu naučili jedno od drugog. I dalje smo vrlo upućeni jedno na drugo, uopšte ne bih mogla da zamislim dan da se ne čujemo.
Odrastajući uz oca, glumačkog barda, Iskra je od malih nogu iskusila pozorišnu scenu:
- Kao detetu bilo mi je to beskrajno zabavno. Mnogo sam volela šunjanja iza scene, partije režija u Stupičinom klubu s tatom, Josifom Tatićem, Bekimom Fehmiuom, sedenje u budžacima iza scene i gledanje kako nastaje predstava. Taj svet me je opčinio, nisam shvatala taj deo priče o slavi, već me je samo oduševljavao mehanizam pozorišta, to koliko ljudi mora da sinhrono radi mesecima kako bi publici prikazali finalni produkt.
Iako je rođena u poznatoj porodici, nikada u školi nije isticala ko joj je otac. Kaže da je bila klasični štreber koji je nosio naočare i ređao petice, ali je, sa druge strane, u slobodno vreme aktivno pohađala raznorazne sekcije i igrala se s drugarima na ulici.
- Išla sam u školu na Neimaru, stotinak metara od stana. Ovih dana sam imala 21 godinu male mature. Mi se i dalje družimo i okupljamo. U to vreme je Neimar bio drugačiji strukturno, to su bili starosedeoci i neka, da kažem, niža i srednja klasa, radničke porodice, roditelji su se znali i ništa nije bilo opterećeno nikakvim "elitizmom". Taj Neimar mi i dalje nedostaje. Bila sam dosadni štreber, vukovac, ali ne zato što mi je to iko nametao, već zato što mi je tako bilo lepo. Sa svojim društvom i dalje prepričavam te anegdote. Možda baš zato što mi nikad niko nije ništa nametao, mogla sam da bez stresa budem i najbolja i osrednja. Ali sam bila energično dete, išla na raznorazne sportove, klavir, jezike i ništa mi nije bilo teško niti me je ikad nešto mrzelo, a leta sam provodila igrajući se u Karađorđevom parku, loptajući se i penjući po drveću.
Lepe i ružne uspomene obeležile su Iskrino detinjstvo, dobro pamti svaku, a odlaske dragih ljudi najradije bi zaboravila.
- Svake se uspomene rado sećam, nerado samo odlazaka meni dragih ljudi. Sećam se odlazaka na more kolima, sećam se bakinih miljea na rukohvatu od kauča, druge bake i njene jastuk-torte, dugih leta provedenih u parku, puta do škole od stana kojim bih žmureći mogla da dođem iako više i ne živim na toj adresi. Dobro pamtim i sve što je nekad bilo možda i mučno, ali ga pamćenje preinači u setno i drago.
I glumi i piše pesme
Umetničku crtu nasledila je od oca, tako da je odmalena znala da će joj poziv biti gluma. Danas iza sebe ima mnogo uloga.
- Tinjalo je to negde u meni oduvek. Imala sam sto različitih interesovanja, pisala sam, igrala balet, dobro crtala, volela da režiram u školskoj sekciji. Znalo se da će svaki odabir biti vezan za umetnost. Ali gluma je nekako odjednom došla kao najjasnija slika koju imam kada je u pitanju moj budući poziv. I nisam se ni na studijama, a ni kasnije, iako mi put nimalo nije bio lak, pokajala jer ako nešto radite srcem, onda nije najvažniji materijalni aspekt ili slava.
Iskra kaže da joj roditelji nisu određivali čime će se baviti, a Voja je verovao da će pre biti rediteljka nego glumica.
- Roditelji nisu uticali na mene da budem glumica, tata je verovao da ću biti pozorišni reditelj zbog načina posmatranja predstava i glumaca, kako mi ništa ne promakne i kako na sve dodam neku svoju ideju.
Nije glumila s Vojom
Odigrala je brojne predstave, a jedna joj je posebno draga. Međutim, nikada nije zaigrala s ocem, što joj je velika želja.
- Najviše sam volela "Figarovu ženidbu" u Narodnom. Igrala sam je sedam godina, zaljubila se nepovratno u Narodno pozorište, iskusila da delim daske s nedohvatnim velikanima, da doživim neverovatno iskustvo, a to je režiranje Slobodana Unkovskog. Ostala mi je velika želja da zaigram s tatom. Mi smo se u pomenutom "Figaru" mimoilazili na sceni, ali sada kad smo oboje dobili novu nijansu glumačke zrelosti u odnosu na tad, mnogo bih volela to... Međutim, zasad nas putevi vode drugačije, ali nikad se ne zna...
Nakon završene akademije dobila je poziv od čuvenog Branka Kockice da se pridruži njegovoj glumačkoj trupi u Pozorištancetu "Puž", u kome i danas radi. Svojevremeno je radila zajedno i sa starijim bratom Vukotom Brajovićem, koji je po profesiji filmski producent, ali je svoj primarni poziv zamenio manekenstvom i modelingom.
- Moj brat, po zvanju filmski producent, sebe je našao u drugim vodama, ali ja bih volela da se vrati filmu. Ono što se ne zna o njemu toliko jeste da je on vrstan scenarista. Volela bih da napravimo nešto zajedno, makar za našu dušu.
Iskra je svoju prvu veliku ulogu dobila u filmu "Zona mrtvih", a gledali smo je i u TV serijama "Vojna akademija", "Urgentni centar", "Crveni mesec"...
I trudna je glumila
Igrala sam predstave do šestog meseca i vratila se u pozorište kada je Ines imala nepuna tri meseca
- Za "Crveni mesec" sam snimila dobrih 107 epizoda. Tu je i jedna serija u kojoj sam imala glavnu ulogu i koja možda jednom ugleda svetlost dana. Za mene je taj televizijski tempo previše naporan, odvukao bi me od dve stvari koje ipak volim više od instant zarade i instant popularnosti, a to su pozorište i moja ćerka. Ali dobro je i važno što se mnogo snima, mnogo mladih ljudi dobija priliku da se iskaže i, u krajnjoj liniji, da zaradi.
Iskrina velika ljubav je poezija, koju piše od ranog detinjstva. Sa samo 10 godina dobila je nagradu "Bronislava Vajs Papuša", a 2000. dobila je priznanje Književnog kluba "Ivo Andrić". Prošle godine na konkursu za mlade pesnike odnela je nagradu "Milutin Bojić" za zbirku "Osetljivosti".
- Da nije bilo anonimnog konkursa, ne verujem da bih se upustila, u sopstvenoj organizaciji, u izdavanje knjige pesama. Pesme su zapostavljena umetnost. Poezija je bila oduvek i biće deo mene, ali to nema veze s profesijom, ona je moj ventil. Nikad nisam pokušala da pišem za decu. Mnogo volim "Plavi čuperak" Mike Antića i možda nekad nešto i napišem i za decu.
Emotivni život
Nikada nije uživala popularnost kod muškaraca, ali se rado seća prve ljubavi, s kojom je ostala u prijateljskim odnosima, iako je u jednom vremenskom periodu veoma patila.
- Nisam bila popularna, skoro smo se među sobom podsećali kao društvo iz razreda ko se kome sviđao, mislim da se ja nisam sviđala nikome. Nosila sam naočare, bila u nekom svom svetu, kroz školovanje nezainteresovana za simpatisanje. To se kod mene probudilo tek na fakultetu. A simpatije sam imala uvek, to je mnogo slatko. Sećam se prve ljubavi, ne mislim na neuzvraćene simpatije. Imao je zelene oči i mnogo sam želela da nam uspe tada. To je bilo pred kraj fakulteta, ja sam bila veoma trapava u ljubavi i mnogo sam patila oko sitnica, na kraju se to završilo neslavno. Sad smo davno daleko jedno od drugog i prijateljski popričamo kad se sretnemo.
Sa 28 godina bila je spremna da postane majka. Dobila je devojčicu, kojoj je dala ime Ines.
- Strahovi su bili neminovni, ali ja sam gledala da ne razmišljam o njima, igrala sam predstave do kraja sezone, a do mog šestog meseca, i vratila se u pozorište kada je Ines imala nepuna tri meseca. Slušala sam svoje telo. I čini mi se da sam ga dobro osluškivala. Kada se Ines rodila, bili su mi pomešani radost, strepnja, osećaj da se nešto novo desilo i da život više nikada neće biti isti. Ja sam neka malo laganija verzija moje majke, u smislu što isto imam nultu toleranciju na nevaspitanje, neposlušnost, smatram da je pristojnost najvažnija, ono što se nekad zvalo kućnim vaspitanjem... A laganija sam jer sam, pošto sam i sama umetnik, prepoznala kod nje tu umetničku crtu i dopuštam joj da se u njoj razmaše. Da ima neobičnu frizuru, da se odvaži da izgleda drugačije i ima drugačiju estetiku, ali da je pored svega toga jedno uredno i pristojno dete - priča Iskra i dodaje da joj je uloga majke najbitnija:
- Dajem sve od sebe. Ines će moći da kaže jednog dana jesam li uspela ili ne. Pritisak je na majkama, ako rade, zašto rade, ako ostanu s decom, kako misle da ih izdržavaju, zašto doje, zašto ne doje, kad će drugo, stalno se majkama nešto spočitava... A ja verujem da svaka majka radi to najbolje što ume. I zato treba mamama samo dati podršku, od bebinog tate, rodbine, prijatelja, šefa.. Bez mama nas ne bi bilo!
(Kurir.rs/Informer)
Bonus video: