Danas slavimo Vidovdan, jedan je od najvećih i po svetkovanju izuzetno očuvanih praznika iz stare narodne vere. Danas, kaže narodno predanje, treba započeti nešto od ručnih radova, poput pletenja i vezenja.
Pre nego što prionu na posao, žene treba da pokvase oči vodom u kojoj je prethodnu noć provela vidovčica i da kažu: „Vidi, Vido kako pletem“, „Vidi, Vido kako vezem“, „Vidovčice, po bogu sestrice, što očima ja videla, to rukama i stvorila“.
Na Vidovdan se, kaže predanje, može videti i budućnost. Toga dana se mnogo gatalo i proricalo. Kao i u nekim drugim prilikama, činile su to najčešće devojke nadajući se da će videti budućeg izabranika.
U pojedinim krajevima devojke na ovaj praznik beru crveno cveće vid, kao i modru vidu. To ubrano cveće pred spavanje stavljaju pod jastuk i govore "O moj Vide, viđeni, o moj dragi suđeni, ako misliš jesenas (da me prosiš), dođi večeras, u prvi sanak na sastanak."
Srpska istorija usko povezana sa Vidovdanom
Zbog toga što se jedan od najvažnijih događaja u srpskoj istoriji, Kosovski boj, odigrao na Vidovdan 1389. godine, danas se na ovaj dan prepliću istorijska zbivanja, narodni običaji i verovanja.
A kosovski mit, kao najrazgovetniji znak srpske narodne svesti, razvijao se uporedo sa paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida.
U skladu sa tim, ovaj praznik sa sobom vekovima nosi obilje običaja. Ipak, kult Svetog Vida ne postoji samo u srpskoj kulturi, već generalno u hrišćanskoj istoriji, a često se i postavlja pitanje ko je zapravo bio Sveti Vid.
Ko je bio Sveti Vid?
Sveti Vit ili Vid je mučenik iz doba cara Dioklecijana, koji nije šire poznat u pravoslavnom hrišćanstvu, ali njegov kult svakako jeste, budući da se Vidovdan smatra jednim od najvećih praznika.
Dakle, sveti Vid koga praznuje Srpska pravoslavna crkva, po hagiografskim i ikonografskim izvorima i jednom zapisu iz 7. veka, bio je sin uglednog senatora sa Sicilije. Još u ranom detinjstvu je zbog snažne vere u Hrista stekao isceliteljsku moć.
Njegov otac Ilasije, je na razne načine pokušavao da odvrati sina od hrišćanstva i nije odustao ni kada mu je Vit čudesno povratio vid. Očevom naumu da ga ubije, Vit je Božijom pomoći uspeo da pobegne u Lukaniju sa svojim vaspitačem Modestom i dadiljom Kriskentijom koji su bili hrišćani.
Posle nekog vremena nečisti duh je obuzeo sina cara Dioklecijana i zapretio da neće napustiti dečaka dok u Rim ne dođe Vit Lukanijski.
Vit je pronađen i doveden u prestonicu gde isceljuje dečaka, ali kako nije želeo da prinese žrtvu paganskim bogovima, njega i njegove pratioce su podvrgnuli mučenju.
U najstrašnijim mukama javi im se anđeo i čudesno ih odnese u Lukaniju. Po dolasku Vit se pomoli Gospodu da primi duše troje sastradalnika i molba mu bi uslišena. Tri dana kasnije uglednoj hrišćanki Florenciji Vit se javio, ona je pronašla njihova tela i sahranila ih u mestu Marijanus.
Vid je sa svojim pratiocima osuđen na smrt i pogubljen 303. godine bacanjem u kotao sa vrelim uljem. Prema legendi, iz tog kotla ga je još živog izveo anđeo koji ga je vratio u Lukaniju, gde je konačno umro.
Godine 756, mošti Sv. Vita su prenete u Pariz, odakle su 836. predate benediktanskom manastiru Korvej u Nemačkoj, koji postaje središte poštovanja ovog svetitelja. Katedrala Svetog Vida u Pragu, jedna od najvelelepnijih katedrala izgrađenih u gotskom stilu, najveća i najznačajnija crkva u današnjoj Češkoj i sedište Češke nadbiskupije, izgrađena je u slavu Sv. Vita nakon što je Sveti Vaclav, češki knez, preneo deo njegovih moštiju iz Korveja u Prag 925. godine.
Kult Svetog Vida kod Srba
Svetog Vita Srbi su poštovali u srednjem veku, a jedan od najstarijih dokaza je njegovo pominjanje, zajedno sa Modestom i Kreskentijom u "mesecoslovu" Miroslavljevog jevanđelja, napisanog krajem 12. veka.
Sveti Vit se pominje i u srpskim hagiografskim izvorima koji su nastali po stvaranju autokefalne Srpske crkve.
Služba Sv. Vitu pojavljuje se u dva srpska mineja iz vremena kralja Milutina, koji se čuvaju u ruskim rukopisanim zbirkama. Verovatno i takozvano Dečansko četverojevanđelje u kome se u mesecoslovu pominje Vit, potiče iz Milutinovog vremena, koje je ruski konzul, Giljferding 1857. godine na proputovanju kroz Staru Srbiju odneo iz Dečana u Sankt Peterburg.
Od paganskog kulta do Kosovskog boja
Značajniji trag o kultu Vida dolazi preko starih crkava posvećenih svetom Vitusu kod zapadnih, odnosno svetom Vidu kod južnih Slovena. Ipak, postoje verovanja da je kult svetog Vida daleko stariji i da potiče od paganskog slovenskog božanstva - Svetovida, kojeg su stari Sloveni obožavali.
Osim toga, obeležavanje ovog kulta, dobilo je posebnu snagu nakon Kosovske bitke, kada je ojačao kult cara Lazara, i samim tim je podignut srpski narod na višu lestvicu, predstavljajući ga kao nebeski narod, nebeskog carstva, koji tlačen i mučen vekovima.
(Kurir.rs/ŽenaBlic)
Bonus video: