Kako izgleda kad se devojka sa Balkana udaje za Grka detaljno je svojevremeno opisala Snježana Makaš Koukli, koja je svoje iskustvo podelila na Fejsbuku.
Snježana, koja je svog izabranika upoznala baš preko Fejsbuka, bila je iznenađena ophođenjem porodice svog supruga, posebno svekrve, jer je ono potpuno suprotno od topline na kakvu smo navikli na ovom podneblju.
Svoju nesvakidašnju priču podelila je prošle godine na Fejsbuk grupi Live from Greece, a mi je prenosimo u celosti:
U Solun sam prvi put došla ove godine u junu, na svoje venčanje. U Grčkoj sam bila pre na moru, ali da mi je neko rekao da ću se udati za Grka, smejala bih se. Ja koja sam iz Bosne, studirala engleski jezik i književnost, živela u zemljama engleskog govornog područja i za mene je postojao samo taj svet, evo gde završih...
Način na koji me je svekrva dočekala kada sam prvi put ušla u kuću nije bio ni blizu kao kod nas, svekrvu sam poljubila i zagrlila i legli smo da spavamo jer smo mi stigli noću. Naredni dan sam očekivala da ćemo svi zajedno sesti za sto, jesti, upoznati se, popiti kafu zajedno... Sestre su došle, predstavile se i pobegle nazad na svoje spratove. Svi žive u jednoj kući i svako ima svoj sprat i svoj život. Nepoznavanje jezika je bio manji problem, jer su sa mnom pričali na nemačkom.
Za mene je veći problem bio nepoznavanje običaja. Ne nude te, nema posluživanja kao kod nas. Prvo sam bila gladna, a onda otvorim frižider, šta nađem da ima, jedem. Onda dolazak mojih roditelja, sestre i njene porodice na dan mog venčanja, gužva u kući u kojoj žive tri porodice, spremanje, doterivanje, stres, nervoza, sve je to uticalo da zaboravim šta je šnajderka rekla za haljinu, kako je navuci, a ni mama ni sestra nisu obratile pažnju na pojas koji sam zaboravila da zakopčam.
Kažu svi nije se primetilo, ali to je bio moj dan i trebalo je sve da bude savršeno. Frizerka je dva dana pred venčanje umesto 200 tražila 260 evra za dolazak kući, pa je svekrva otkazala i ja bila srećna jer mi se na probnoj frizuri pokazala skroz neprofesionalnom. Našli su salon koji je samo za mene radio nedeljom. Došle smo svekrva, sestre od mog muža i ja, mene su radili zadnju, valjda što najvise vremena treba za mene... U kući su se obukli prvo svi oni, devojka koja je došla za šminku je prvo našminkala njih, pa onda mene, valjda opet što za mene treba najviše vremena i zbog svih drugih obaveza na taj dan.
Posle je bilo kasno popeti se na sprat i spustiti, haljinu, cipele, veo na prizemlje jer mlada i mladoženja ne smeju da se vide. Vremena nije bilo na pretek, fotografi nestrpljivi, deca upadala, otvaranje vrata na sobi dok se mama i sestra prepiru kako treba zašnirati haljinu i ja kasnim... U crkvi menjaju raspored kuda ću ući jer me auto nije doveo pred ulaz kuda je bilo lakše proći sa mojom ogromnom haljinom, pa smo išli uz stepenice tata i ja. Ljudi se ne sklanjaju s puta, osetim da mi tu i tamo zakače haljinu cipelama, dolazim pred njega.
Čini mi se kao da se ponovo zaljubljujem u njegove velike zelene oči dok mi se to sve još uvek čini nestvarnim, možda i njemu, ko zna. Odvode nas prvo da se obavi formalnost oko potpisa, zatim se venčanje nastavlja. Ljudi se guraju, moji se teško snalaze, mesta u prvom redu namenjena za njih su im zauzeli drugi, oni stoje do mene, tati nije dobro, on opet odbija da sedne. Od stajanja ni sama više noge ne osećam, od vrućine i oznojenih ruku prsten mi spada s ruke, curica koja mi je drzala haljinu mi ga dodaje.
Ceremonija se završava, moji žele da priđu da mi čestitaju, niko ne prilazi, svi izlaze napolje i opet gužva oko mene, čuvam haljinu koliko mogu, izlazimo. Onda dolazi riža. Svekrva je podelila kilogram riže koju su svi koji su prišli da čestitaju kada smo izašli bacili na nas. Onda vidim mami nije dobro, niko ne primećuje, svi se guraju, ali eto prošlo i to.
Dolazi slikanje. Kada su uzimali 1.000 evra za svoju uslugu, nije bio problem. Problem je nastao kada sam tražila slike na moru do kojeg nam je 10 minuta vožnje autom, ali nedelja je, turisti su tu, sunce upeklo, neće valjati slike - milion izgovora. Moje razočaranje ne prolazi. U restoranu puštaju pogrešnu pesmu za naš ples, barem je od Čolica kako sam tražila, ali ne i ona koju sam tražila. Mojima su i u restoranu zauzeli mesta, ali ih je svekrva za moje oslobodila. Tortu iznose kada je pola gostiju otišlo, uključujući i moje. Samo nam moji prilaze i daju kovertu i daju mnogo više nego što imaju i mogu da priušte, takvi su roditelji. Oni odlaze na svoju strani, a ja dolazim u svoju novu kuću koja nije moja, u kojoj sam stranac. Stranac do te mere da sam morala da potpišem da naša deca mogu biti samo Grci, a ja njegovo prezime nisam mogla da dobijem bez njegovog odobrenja dokumenta koji je morao da potpiše i overi. Grčka postaje moj drugi dom. Svekrva mi ujutru daje lančić jer je u gužvi zaboravila. Ostavila je i koverte na stolu za nas jer poklone nisu davali nama, već njoj. Pokušavam da je upoznam, pričam s njom, možda nam ide i bolje posle svadbe, možda ne, vreme će pokazati...
Slike smo napravili mobilnim telefonom dan posle kada mi ni šminka ni frizura nisu bile sveže... Ja svog Grka nađoh na Fejsbuku pre tačno godinu dana... Šta reći, verujte u svoje snove, doći će vreme i da se ostvare...
(Kurir.rs)