Nema svakog dana Prigožinovog Trt Milojka puča, nije Smajlovićka svako veče u krevetu s Prigožinom, pa da ustalasaju letnju žabokrečinu. Dolazi vreme novinskih traktata o teladima sa dve glave, drekavcima u Pomoravlju, proplakalim ikonama i gušterima u pivskim flašama.
Pravo je, dakle, vreme za traćenje vremena i karaktera na Famoznu Letnju školu političke filozofije. Naše prvo predavanje je posvećeno nekolikim (vladajućim i opozicionim), infantilnostima u percepciji realnosti, koje proističu iz neiskorenjive parohijalne zablude da pravila, (pre će biti njihovo odsustvo) koja (ne) važe (ni) u Srbiji, važe u ostatku sveta.
Zabluda prva, najneiskorenjivija i najpogubnija je čvrsto uverenje da će srpska „mnogostradalnost“ - koja je na lokalu prvorazredan faktor mobilizacije i manipulacije - proizvesti isti efekat i u ostatku sveta, koji bi - misle račundžije bez krčmara - trebalo da nam zbog toga čini ustupke.
Dibidus wrong. Okolni svet - bar njegov uređeniji deo - uopšte ne mari za gubitnike i stradalnike, a još ih manje voli gubitnički i stadalnički deo sveta, kome je dosta njegovih muka. Svet je oduvek naklonjen dobitnicima i pobednicima. Da sve bude interesantnije, ni većinska mnogostradalna Srbija ne voli stradalnike i gubitnike. Da nije tako, srpski ponos i uzdanica bio bi (izmišljeni) bokser Mijo Perić iz (izmišljenog) BK Rakovica, koji nije dobio nijedan meč. A ne „naš Nole“, koji „pokorava svet“ i pobeđuje sve pred sobom.
Slična su i očekivanja antivladajuće Srbije, što će reći protestujuće mase koju politika ne interesuje, opozicionih stranaka koje nemaju pojma o politici i britkih antivučićevskih pera, od kojih nijedno nikada nije spalo tako nisko da se direktno politički angažuje i uradi nešto na terenu. Svi ti dilberi očekuju da posao koga ne žele da se late, a i da žele ne bi umeli da ga oposle, obavi neko iz EU.
Uzmimo primer. Tu pre neki dan u prijateljsku i zvaničnu posetu Srbiji došli su predsednik vlade Luksemburga Gzavije Betel i predsednik vlade Holandije Mark Rute, obavili srdačni i prijateljski razgovor sa Vučićem, popili kafu, pokupili pinkle i vratili se odakle su i došli.
Jedno izuzetno oštro Peščanikovo opoziciono pero - zagovornik Protesta protiv nasilja - momentalno je presavilo tabak, zašiljilo pero i napisalo da bi „opozicija trebalo da razmisli da proteste i blokade organizuje tako da (ubuduće) predsednici vlada ne mogu da stignu od aerodroma do grada“, tj. do Vučića.
Saglasno Oštrom peru, Betel i Rute su Vučićeve „korisne budale“ zato što uopšte nisu pominjali ovdašnji medijski mrak i zarobljenost države, nego su trućali o pravima pedera i neophodnosti pobede Ukrajine u tekućem ratu. Ostavimo po strani što Betel i Rute brinu o politikama svojih vlada, a ne o politikama srpske opozicije - i što im puca qwrz za probleme srpske opozicije, kao što i srpskoj opoziciji puca qwrz za (nesrazmerno manje) probleme luksemburške i holandske opozicije - pa se zapitajmo da li će ljudi koje nazovete „korisnim budalama“ mrdnuti dupetom u korist beskorisnih budala.